PRIČE IZ OKRUŽENJA – JOVAN CVIJIĆ O DINARCIMA
Piše: Jelena Čolović
Jovan Cvijić je veoma značajna ličnost koja je svojom delatnošću doprinela razvoju geografije na našim prostorima. Poznati naučnik, osnivač „Srpskog geografskog društva“, predsednik „Srpske kraljevske akademije“ profesor i rektor Beogradskog univerziteta tokom života objavio je brojne naučne radove. Proučavao je fizičku i društvenu geografiju. Posebnu pažnju posvetio je balkanskim narodima. U svojim antropogeografskim istraživanjima Cvijić je izučavao materijalnu kulturu stanovništva u zonama pod različitim uticajima civilizacija, psihološke tipove i varijetete. Cvijićeva teza o uticaju klime i reljefa na morfologiju čoveka je osnova u njegovom naučnom pristupu. Posebno je naglašavao delovanje geografske sredine na etnopsihološke karakteristike stanovništva.
Dinarskom tipu čoveka i karakteru ljudi sa tih prostora Cvijić se posvetio i detaljno ih opisao.
Jovan Cvijić
Ističe njihovu patrijarhalnost, negovanje tradicije kao najvažnije vrednosti i nastojanje da se odupru stranim uticajima:
„Celokupno dinarsko stanovništvo živi ili je doskora živelo patrijarhalnim životom koji je u znatnoj meri uticao na njegovu karakterističnu fizionomiju.Oni koji su dosta putovali po Balkanu odmah prepoznaju u narodnoj masi dinarske ljude. Na njima su najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena.One su kod njih dubljeg smisla i nacionalnije.Ove osobine nisu načete stranim uticajima i novim kulturama, kao što je manje-više slučaj sa drugim oblastima.“
Pitanje časti i idal slobode oduvek su bili usađeni u ove ljude. Od malih nogu deca su učena da cene te vrednosti.
„Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos. Pitanje časti i slobode posebno treba istaći. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude, kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instikt, instikt za životom i razvijanjem, instikt da se izbori za svoje mesto u svetu, instikt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je vera nepomućena, a pouzdanje bezgranično.“
Više puta tokom istorije ljudi iz dinarskih krajeva svesno su se žrtvovali i odricali mnogih stvari, radi očuvanja nacionalnog identiteta podstaknuti sećanjima na pretke i događaje iz nacionlne istorije.
„Obmanut okolnostima i događajima, napušten od svih, nikada se nije odrekao narodnog i društvenog ideala. Dinarski su se ljudi tokom istorije žrtvovali do iscrpljenja celog naroda. Narodne mase su se mirile sa tim da podnose neiskazane teškoće i patnje radi društvenog i nacionalnog identiteta.“
Uspomene koje potiču iz prošlosti stiču u srcu Dinaraca posebno mesto. Ti predmeti ili građevine posmatraju se kao blago koje se mora čuvati, poštovati, pred kojim čovek zastane i razmisli, nalik na svetinju.
„Žmarci podilaze i strepi se od starina i ruševina, od starih gradova, kula i crkava. Od tih prirodnih ili istorijskih predmeta strepi se ili im se dinarci poveravaju. Oni su simbol mesta i okoline i utiču na najtananije crte narodne duše.“
Cvijić je opazio da je ova grupa ljudi veoma vezana za zemlju i prirodu. Da je to okruženje koje im najviše prija, kom se uvek vraćaju i bez kog njihov život ne bi imao potpun smisao.
„Ni u jednoj drugoj zoni nisu ljudi tako bliski prirodi i srasli sa prirodom. To nije narod „sit života“ već mlad, sveže krvi, izoštrenih čula za prirodne pojave.Posledice toga su razvijeni sluh, vid i čulo mirisa i smisao za orjentisanje. Osećaju šum i šapat prirode, od klopatanja izvora i šuštanja lišća do podzemnih zvukova i trepeta. To u njima izaziva muziku od osećanja i želja. Ovi se uticaji naročito primećuju na ženama. Na narodno osećanje i narodnu maštu utiču visoke i prostrane planine, osamljeni i kršni krečnjački vrhovi raznih oblika. Od velikog su uticaja na narodnu fantaziju krasne reke, koje nestaju u ponorima pa se pojave posle par kilometara u pećima. […] Većina dinarskog stanovništva živi u stalnom dodiru sa zemljištem i prirodom, sa stvarnošću života. Naviknu ti su na one prirodne nedaće koje dolaze od nepogoda, rđavih žetvi i stočnih bolesti. Zbog toga su im nervi zdraviji, te se lakše i spokojnije nose sa udesom sudbine.“
Kako priroda doprinosi harmoniji duše, tako je u vezi sa mnogim običajima i verovanjima. Ne pamti se kad su nastle te čvrste, do danas neraskinute veze između Dinaraca, običaja i prirode.
„Naposletku, veza sa prirodom izražava se u mnogim toplim običajima, verovanjima i vračanjima koja su vezana za smenu godišnjih vremena, klimatske i nebeske pojave, za planine i vrhove. Takvi su običaji o Božiću, o Uskrsu, o Đurđevdanju, o Ivandanu, Petrovdanu. Takve su svetkovine koje se vezuju za planine i vrhove, na koje jedanput godišnje izađe selo i cela oblast, takvi su dodola i prporuša. Sva priroda je živa i dejstvuje kao živa.“
Ovako je Jovan Cvijić okarakterisao Dinarce i dao sliku jednog podneblja. Njegova proučavanja sproveo je u želji da opiše ljude s različitih prostora i ostavi traga o njima.
Dinarci su mu bili veoma zanimljivi te je pisao o njima u više navrata, uvek trudeći se da ukaže na sve njihove pozitivne osobine koje ih krase i izdvajaju od svih drugih ljudi.
