U četrdeset i više godišnjoj profesiji novinara o svemu sam i svašta pisao, ali nikada i nikako o svojima. Bilo je to neko nikšićko predanje i pravilo da je ružno sam se hvaliti i svoje isticati, to ostavi drugima, pa ako ih se sjete dobro je, ako ne onda i ne vrijede.
Piše: Zoran Grgurević
Rajko Grgurević
A da je vrijedio moj brat Rajko Grgurević, stariji od mene stidnih 20 godina, uvjerio me onaj dan, zbog kojeg, svi korake pažljivo brojimo i čuvamo obraz za taj sudnji čas. Bio je tada uz nas, zahvaljujući bratu, čitav Nikšić i veliki dio Crne Gore, a bogami i one Jugoslavije. Ako je vjerovati tada sam uz bol i slomljeno krilo, osjetio i ponos što smo ista krv. Teret poštovanja koji je očito svojim životom zaslužio ostavio mi je na pleća, i nimalo lako ga ne nosim, da ga ne obrukam. Ja mu tu dođem prirepak, jer on je perjanica, a ja mu saslužujem u ovom ostatku života. Njegov je bio i ostao od rođenja bogat i častan, a meni i čitavoj porodici mjera i vaga.
Iz milošte su ga Nikšićani zvali Bata Rajo, pa sam kao dječak bio ljubomoran na to opšte bratstvo, do vremena kada sam stasao i shvatio da to „Bata“ moji počesto surovi, cinični, dobri i oštri sugrađani ne daruju baš lako i od oka. Nikšićani ti prikrpe odmalena nadimak kao da te kroz skener posmatraju, pa ti ostaje odrednica za čitav život. Božo Kuljo, Veso Ćoro, Aco Špijun…i mnogi drugi nadimci bili su odrednice ponašanja, mana ili osobina koje su Nikšićani prepoznavali i ponekad, kao Coto, Škiljo, Srco… surovo za vas život priljepivali uz ime i prezime. Počesto smo uz nadimke ostajali bez imena i sa nadimkom koji smo dobijali, bivali u sjećanjima van Nikšića prepoznavani odmah i lako, u sjetnim razgovorima o ovom gospodskom gradu.
Veliki dječak, Danilo Petrović, od one prave loze Petrovića ispod Bedema, nestašan kao uvijek, lutao je tog oktobarskog dana kad mi je brat preminuo Vojnikom i kad je došao ujutru pred kapelu, pozvao me je na stranu i zapanjio riječima. “Ja sam sinoć saznao da je Bata Rajo umro“, kazao mi je i nastavio, “Juče sam na Vojniku našao runolist i namijenio sam, da nas dvojivca odemo da ga slikamo. Onda sam noćas otišao tamo i evo donio tiga da ga s njim sahranimo. Ne znam da li će drugi nići na Vojniku, ali ga je Bata za života zaradio. Molim te da ga stavimo zajedno pored njegove glave“. Stavili smo ga, a ja sam ovom dobrom hajduku Danilu, kada je nesretno poginuo vraćajući se sa ne znam kojeg osvajanja Mon Blana i u podnožju smrtno stradao od kamena koji je doletio u času kada je skunuo kacigu, podario suzu iskrenu i punu bola, poljubac i molbu da mi pozdravi brata.
Nikšićani su ga zvali Bata Rajo
Kada je moj brat Rajko iz Kliničkog centra u Beogradu psihički nespreman za zahvat na srcu nakon infarkta došao u Nikšić, u kuću mu je banula delegacija staronikšićana: Trile Jošanović, dr Slobo Nikčević i drugi, da bi mu Trile teatralno sopštio da su došli po orden koji je nedavno dobio kao pripadnik Omladinske Nikšićke partizanske čete, kojom je komandovao Bato Grujičić, da ga vrati zbog kukavičkog ponašanja u Beogradu. Pravdanju nije bilo mjesta, a sve je to začinio smijeh, nikšićki šeretluk, i normalno operacija koju su zdušno, opet u Beogardu, pogurali i pomogli dr Mišo Maksimović i dr Šćepan Simanić, dobri ljudi, pravi drugovi i prijatelji.
Svašta je moj brat prebacio u ona smutna vremena preko svojih pleća. Vraćanja iz Grahova cijele čete dječaka, koje je neka budala slala kao streljački vod za uhvaćene četnike, preko javne osude zbog ljubomore, na igranci u Gradskoj kafani od strane kasnije poznatog glumca, da je za Staljina, gdje ga od Golog otoka spasi majka Danica kod Veljka Milatović rečenicom: “Ja vam ga dadoh dobrog i poštenog. Ako ne valja onda se vi pitajte šta je s vama, šta mu vi to učiniste“, i uz dva svjedoka koje tražiše da potvrde njegovu čast, Radula Brajičića, oca onog heroja i sudije Bogdana Tomića, on bi oslobođen uz vaspitni rad oko Nikšića sa krampom.
Otac je bio kamenorezac i po njima u ono vrijeme kulak. Uzeše nam zemlju, a i Rajko odargatova neku kaznu, pa završi Ekonomski fakultet u prvoj generaciji u Titogradu sa Purom Mrvoševićem, uz rad. Radio je na mnogim poslovima kažu časno, a od svega najviše voljaše Planinsrsko društvo „Javorak“, s kojim provede preko pedeset godina, za koje dobi i Zlatnu značku Planinara Jugoslavije, a steknu prijatelje na sve strane planete. One iz „Javorka“ nosaše u srcu i duši, kao i suze kada je sa Maganika nosio leševe poginulih putnika JAT-a, sa sinom jedincem Draganom među dvije sestre. Ispriča mi kako mu je najveći bol nanijelo tijelo male bebe koja je jedina ostala ucijelo u toj nesreći koju su niz vrleti uz muške suze nosili.
On jedini u našoj porodici od muških nikada nije pio, a bio je najveseliji. On jedini pjevaše arije iz opera, ne baš najbolje, ali za istinu glasno. Neke Nove godine kada ih milicajac opomenu da ne pjevaju ulicom, on nastavi radom sa usnama i na pitanje vlasti šta to čini, kaza nikšićki britko: „Pjevam u sebi“. Za nestašluke sam se poturao da me udari, jer je odmah iza toga slijedila nagrada-opravdanje pare za bioskop i kraher. Kao direktor mnogih preduzeća mnogima je pomagao i zapošljavao ih izuzev svoje djece za koju čekaše da mu prijatelji vrate. Sve poslove koje je radio vezao je za umjetnost, od montažera na željezari, radnika u šerpari, i dalje… Svuda je slikao, vajao, iz šuma i sa planina sekao korijenje, slikao na koži, na snijegu i ledu pravio performanse… Jednom je vjetar iz tagare od šporeta razasuo pepeo po snijegu i on je prepozanao ljepotu i dodao boju. Ujutro su vaspitačice iz obližnjeg vrtića začuđene našle islikan snijeg između njegove zgrade i njihovog objekta raznim bojama čija slika je privlačila pažnju do prvog sunca. Kasnije je akrilnim bojama slikao padine Javorka i to fotografisao pa sve pretvorio u izložbe. Bilo ih je više, a otvarali su ih: Ljubomir Stanišić, Dino Tuzović, a jednu i moj drug Miki Radulović – akademski slikar u Hotelu „Onogošt“ dvijehiljditih godina gdje je kazao : “Ako je oko prozor duše, onda Bata Rajova duša pjeva prirodom“. …I pokojni Dragan Radulović je dva puta za njegovu kultnu emisiju na TV Titogradu pravio reportaže sa mojim bratom. Novinar „Pobjede“ Gojko Knežević je nadahnuto sačinio lijep tekst pod naslovom „Otisak cvijeta na paučini“ u avgustu 2002. godine. Pišući o Gordani Sarić, pjesnikinji, zapazio sam iznenađen da je na vidnom mjestu u njenoj galeriji i Rajkova slika sa posvetom. Bio je sretan kad poklanja.
Nakon slikanja neke velike paučine koja je bila prekrila strane devastirane i zapuštene rječice Bistrice, što mu je bila pobuna protiv takvog odnosa prema prirodi, na moju galamu da se igra sa životom već dobro bolestan sa tri bajpasa, moj nasmijani brat je kazao: “Slikaću ja i oblake kad odem tamo gore“. To je novinarka „Pobjede“ iz Podgorice Anka Perović Radović zapisala u njegovom poslednjem razgovoru koji je štampan drugog oktobra 2002. godine, slučajno na dan kada je popodne preminuo pod naslovom „Kad odem na nebo slikaću po oblacima“. Osmog oktobra je u „Pobjedi“ , ista novinarka kao nekrolog na ovaj čudni događaj, objavila tekst pod naslovom „Vinuo se u nebo da slika oblake“. Ponekad mi se učini da oblaci nad Nikšićem od tada često liče na njegove slike. Ko zna, možda je i u to ubijedio Svetog Petra, naš Bata Rajo, pa ih boji kao što je ukrašavao padine ponosnog Vojnika, Javorka i Durmitora. Oprostiće mi Nikšićani što o njemu pisah, jer su drugi to radili za života, a ja ih ubjeđivao da to ne čine. Ne znam pogriješih li tada ili sada. Prosudite, ali nije me stid što to učinjeh, jer me on kupovinom prvog izdanja Politikinog Zabavnika usmjeri u novinarstvo da čitav život škrabam po praznom papiru i bogatim ga dušama ljudi kojima je naš Nikšić raskošan i ljudski pečatan.
Piše: Zoran Grgurević
3 Comments
nikola
Rajko , kao i sva njihova, casna i postena porodica GRGUREVIC su olicenje svoga grada NIKSICA.Kao njihov stari komsija uvijek cu im se rado sjecati.
Nikola Grkovic
Mikeli
Ово није емотивно сећање или надахнути омаж о брату, већ мали есеј о људима с образом и времену са душом. Познавао сам Рајка , друговао са Зораном , родио се у том отменом, данас непрепознатљивим и самоурушеним градом, упамтио многе оригинале непоновљиве мајсторе живота, зато ме ово сећање на Бата Раја и уздигло и потопило. Сетио сам се једног осврта Зорана Богавца, нашег почившег колеге, мог новинарског учитеља, у ком се пита куда иде свет и ми у њему. “ Рађаће се нова поколења , носиће иста имена и презимена, припадаће декларативно својим прецима али то више неће бити исти народ“.
Mikeli
Ово није емотивно сећање или надахнути омаж о брату, већ мали есеј о људима с образом и времену са душом. Познавао сам Рајка , друговао са Зораном , родио се у том отменом, данас непрепознатљивим и самоурушеним граду, упамтио многе оригинале, непоновљиве мајсторе живота, зато ме ово сећање на Бата Раја и уздигло и потопило. Сетио сам се једног осврта Зорана Богавца, нашег почившег колеге, мог новинарског учитеља, у ком се пита куда иде свет и ми у њему. “ Рађаће се нова поколења , носиће иста имена и презимена, припадаће декларативно својим прецима али то више неће бити исти народ“.