Piše: Janko Nikolovski
U ime slobode i demokratije
Pisala mi, ne tako davno, profesorica Vedada Baraković; kaže:što ne pišeš? A šta da joj odgovorim? Ali znam na šta je mislila ( novinarski tekstovi, crtice, komentari tekućih stanja i kretanja)! A takvi tekstovi i nisu u modi i u volji publike! Zahtijeva, psuje a ne ohrabruje. Znam ja – ne treba sve to primati lično: na drugog se to odnosi a taj drugi ne haje. Pa razmotrimo pitanje – je li to nemoguća misija a u vezi s tim i za koga je ta misija. Za novinare ili za one druge?! Ali bacimo svijetlo i na one treće koji lagodno žive pa čak i pišu i ponekada se čak i diče time – da su psi čuvari slobode izražavanja! A ne! Ne prihvatam da se spomenute plemenite životinje koriste kao alibi za sve što je mizerno i podrepno.
No, pitanje ipak ostaje : šta ili o čemu pisati ? Pa i nije neki veliki izbor : Ili hvaliti ili kuditi; a što da ne – i podilaziti. Odgovor će svakako stići : tapšanje ili šamar ili još nešto gore : Jer ipak, noćna mora svih pismenih jeste t i š i n a – a to u prevodu znači da se je autor uzalud trudio da pobijedi taj strah i uskoči u autorsku slobodu. A šta će mu to ? Jer osveta se, neki kažu, služi hladna, pa tako je i ovaj tekst zabrazdio u suvišna pitanja, koja možda i nikoga ne zanimaju. Pa da li je moguće da se svi mi klanjamo istome bogu koji se zove: NE TALASAJ!
Ipak možda je tu i rešenje : T I Š I NA ! ? Pomislimo samo, novine se štampaju pa čak i prodaju a niko se ne javlja za osudu stavova ili čak i za njihovu apologetsku podršku. Divna forma manifestacionog novinarstva ili ustavne slobode izražavanja mišljenja ( relativno nova).Ipak, bilo bi poučno sačekati reakciju, pa iako je ne bude bilo, možda se dobije nešto važnije a to je direktan izazov onih DRUGIH i TREĆIH. Ali mudri su oni, više vole onu priču o lajavom psu i vetru. Pa ako i to izostane onda neka nam je dobri bog u pomoći; tako ćemo saznati uz spomenuti dokaz da je sloboda izražavanja nepotreban ukras. Pa šta: otmenija je to riječ. I to je nov i efikasan prilaz da se dekuražira – a zašto jednostavno ne kažem – obeshrabri (čitanje i upoznavanje sa drugim mišljenjem). A pošto ne vjerujem da će i ovo neko čitati, da kažem i sledeće :
„ Neverovatno je i neprirodno kolika se energija i kreativnost troši na izmisljanje načina za gušenje kreativnosti u ime – pa odaberite sami u cije ime. Pa u ime slobode i demokratije, razumije se? ! Tu se svi trebamo pitati – a čemu sve to? Za odgovor na to pitanje treba daleko duzi tekst uz ucesce vise autora i čitalaca. Oprostite, vratite se na početak.
Sve ovo dosad se čak može razumjeti ali nikako i podržati. Ali sam sklon dodati i nešto, nažalost veoma često a razarujuće. Nazvao bih to – osuđujuća presuda ali bez suđenja. Radi se o promeni nosioca vlasti kada se cela struktura, od glavnog urednika do novinara u desku, promeni. Nije reč o promeni već o čistki nepouzdanih ( sumnjivih,) svih po spisku. Jasnije je reći svih sposobnih koji nisu tvoji.Nije li to isto kao poubijati zarobljenike (neprijateljske vojnike), iako su se predali i bacili oružje ? Spisak ljudske gluposti se ovdje ne završava. Ali ipak zar ne treba govoriti o tome?
Autor je višedecenijski novinar
i teoretičar slobode izražavanja
