PUBLIKACIJA DIMITRIJA JANIČIĆA KOJOM OBILJEŽAVAMO 25 GODINA OD SMRTI VITOMITRA NIKOLIĆA (II DIO)
Vječiti skitač između zvijezda
Priredili smo drugi dio feljtona povodom 25 godina od smrti Vitomira Nikolića. Publikaciju je priredio naš dragi sugrađanin i saradnik Dimitrije Diso Janičić.
„NISMO MI S MARSA PALI,
ŽIVA BILA…“
Vitomir Vito Nikolić (1934–1994) crnogorski je pesnik, sanjar, boem, novinar. Sticajem okolnosti rođen je u Mostaru, a veći deo života proveo u Nikšiću i po njegovom priznanju osećao se Nikšićaninom, još kaže „a i Nikšićani su me tako doživljavali“.
Sedamdesetih godina prošlog veka Vito beše novinar „Nikšićkih novina“, a tada su se pojavile i dve njegove zbirke pesama („Drumovanja“ 1962, a „Sunce hladno mi je“ 1968). Tada smo se upoznali i ostali u prijateljskoj vezi sve do devedesetih godina. Mlada generacija tek tada beše počela da pušta duge kose, pa je jedna od pesama iz ove Vitove zbirke tada postala opšte mesto, pogotovo kada bi se društvo subotom uveče malo više „razveselilo“. Jedna strofa iz „Balade“ često je recitovana:
…Nismo mi s Marsa pali, živa bila, ovakvi se dronjci ni gore ne nose,
pa kad otud nismo što bi se plašila naših mutnih očiju i prljave kose…
Te dane Vitovog života iz dana u dan pratio je s ljubavlju, pažnjom i iskrenim poštovanjem za njegov rad, Maksim Vujačić, novinar i publicista. Sve one koje interesuje Vitov život upućujem na knjige gospodina Vujačića, posebno knjigu Vito zatočenik žute gošće. Ja sam se u ovom radu bavio nekom vrstom šetnje kroz Vitovo ukupno stvaralaštvo. Moj prilaz Vitovom stvaralaštvu ličan je, subjektivan, iako sam se možda u analizi njegovog stvaralaštva trudio da razdvojim lično i književno- kritičko. U tekstu nisam koristio ni našu ličnu prepisku jer se nije ticala književnosti.
Ovo je svojevremeno trebalo da bude esej o Vitovom stvaralaštvu povodom desete godišnjice njegove smrti. Nisam uspeo da odvojim prijateljski odnos od objektivne analize njegovog književnog stvaralaštva, zato ga tada nisam objavio. Za Vita i njegovo stvaralaštvo i dalje me veže ta tanka nit prijateljstva, tuđe mi zvuči svako pominjanje njegovog imena, pošto ga nikada nisam oslovio sa „Vitomire“, a još manje sa „Nikoliću“. On je bio i ostao „Vito“, čega sam se držao i u ovom tekstu. Svaki drugi oblik pominjanja njegovog imena bio je za mene neka vrsta svetogrđa, veštačko udaljavanje, ali koje mi nije omogućavalo ništa hladniju analizu njegovog rada. Analiza njegove poezije, a taj deo smatram najbitnijim delom ovog rada, a možda i najboljim, prikazana je više kao emotivni doživljaj, nego kao književno kritička analiza.
Dakle, ovo je jedna šetnja kroz Vitovo stvaralaštvo, ali ne šetnja književnog kritičara, bez obzira na njene elemente koje sadrži ovaj tekst. Međutim, kada sam zamolio neke poznavaoce Vitove poezije za mišljenje o rukopisu, oni su se odlučili da mi preporuče da to ne bude feljton nego knjiga. Tako je nastala knjiga Trave su sve glasnije. Knjižica je objavljena povodom dvadesete godišnjice Vitove smrti.
Časopis „Kult“ je ranije objavio neke tekstove o Vitu. Učinilo mi se da i među čitaocima tog časopisa ima više ljubitelja Vitove poezije, što znači da bi ovakva tema mogla da ima čitaoce. Delimično sam izmenio i prilagodio deo knjige, čiji neveliki tiraž je brzo rasprodat, dodajući mu još neka saznanja o temi i prilažući Vitove portrete koje sam svojevremeno (u septembru 1979. godine) napravio. Posebno sam dodao kratak esej o pesmama crnogorskih pesnika koje su posvećene Vitu povodom jedne od godišnjica, a objavljene na sajtu koji je svojevremeno imao brojne članove. Ovim bi se u isto vreme obeležila i četvrt veka od Vitovog odlaska u sećanje.
GLASNOST TRAVA
…Al ničeg nema, siromaše, hladna promaja od svud bije, padaju tvoje pjesme jučerašnje u trave sve glasnije.
Na nivou doživljaja (iako ne najdoslednije) svestan sam da i čitaoci primaju njegove stihove. Da budem tačniji, doživljavaju ih kao izraz sopstvenih misli i osećanja. Vito je to izrekao lepo, smisleno, kratko, jasno, ali je izrekao isto ono što su i mnogi u određenom trenutku života osećali, ali nisu umeli da to tako lepo iskažu. Otuda nepodeljene simpatije za njegove stihove.
Naslov ovog poglavlja je jedan Vitov stih iz bolničkih fragmenata. Na svoj način Vito govori o smrti i zaboravu. Tužna je ta pesma „Veče u Brezoviku“. Bolničko veče, kišno, ljudi u bolnici tihi, zabavljeni svojim mislima, zabrinuti za život. Pesniku se čini da su „trave sve glasnije“. On u toj kišnoj noći ne vidi izlaz, „hladna promaja odsvuda bije“, nekako u zaborav tonu one ranije, pa i one jučerašnje pesme, a „trave sve glasnije“. Ta rečenica se ponavlja nekoliko puta, ona je lajtmotiv pesme, a poruka je zasnovana na tradicionalnoj narodnoj izreci. Ta trava koja će na kraju sve pokriti jer priroda uvek pobeđuje, ona je strpljiva i dugovremena, kao i u pesmi o miljokazu koji vreme ostavlja „snu i travi“ da ga prekriju velom zaborava, da ga „obestrve“, kako bi Vito rekao.
Ta trava je zaborav, saradnik je vremena, a vreme se ne može pobediti. Ta narodna izreka „sve će to trava pokriti“, ukazuje na neumitnost zaborava, na prolaznost života, na privremenost našu. U ovom naslovu je zato i poziv da se utiša ta glasnost trava, barem povodom ovakvih godišnjica, a da se sećanja učine glasnijim.
