PUBLIKACIJA DIMITRIJA JANIČIĆA KOJOM OBILJEŽAVAMO 25 GODINA OD SMRTI VITOMIRA NIKOLIĆA (VII DIO)
Priredili smo sedmi dio feljtona povodom 25 godina od smrti Vitomira Vita Nikolića. Publikaciju je priredio naš dragi sugrađanin i saradnik Dimitrije Diso Janičić.
Piše: Dimitrije Diso Janičić
Oslušni ponekad, tako krišom, i čućeš kako kisnu naše kosti pod tamo nekom tamnom kišom u toj svijetloj budućnosti. U delu teksta o poeziji rekao sam na jednom mestu da je Vito Nikolić pisao srcem. To je njegov prijatelj Milorad Bošković u knjizi S kraja na kraj zaborava istakao da je „knjiga feljtona, putopisa, reportaža i zapisa Vitomira Vita Nikolića pisana kao i njegova poezija otkucajima damara“. To se svakom čitaocu Vitovih tekstova nameće kao zaključak, bez obzira o čemu Vito piše. Pažljiv čitalac će lakše uočiti vezu između Vitove poezije i njegovih feljtona. To je ona fina crta koja vezuje njegove pesničke drumove, priče o starim dobrim vremenima, slučajne ili namerne epitete pri opisima mesta, vremena, navika i običaja, neizbežnu lakoću pripovedanja, koja je izraz nesporne pesničke slobode i istinske duhovne nesputanosti, koja mu je omogućavala često neočekivane zaključke i povezivanja. Narodno pamćenje je Vita odvuklo mnogim stazama Crne Gore, od neolita, preko Homera, Stevana Nemanje, Vuka Mandušića i Vuka Manitoga, pa do zemljotresa iz osamdesetih godina prošlog veka. On nailazi i nalazi (ponekad na granici verovatnog, u pretpostavci) pamćenje koje je slojevito prekriveno prašinom vremena, on inventivno pretpostavlja, zamišlja, pesnički transponuje. „Ja se time bavim kao pjesnik, a ne kao naučnik, pa se može desiti da negdje pretjeram u kakvom detalju, ali u generalnom planu greške ne može da bude“ – objasnio je Vito u intervjuu „Pobjedi“ 1991. godine. O načinu na koji je sagledavao činjenice, najbolje je da citiramo njega samog iz teksta pod, za njega simboličnim, naslovom „Otišao je jedan drum“: „O starim drumovima kao i o starim ratnicima, nikada ne valja kazati ružnu riječ. Oni su hrabro krenuli u prostor i neizvjesnost, časno služili dok je trebalo da služe, a sada, kada ih mlađi, ljepši i sigurniji drumovi smjenjuju, oni se, umorni i prašnjavi, povlače u stranu da se još koju godinu bijele u vidiku sve dok ih jednog proljeća uporna trava ne odvuče u vječni mir i zaborav.“
Bošković u Predgovoru knjizi S kraja na kraj zaborava analizira ovaj vid Vitovog rada pa oprezno konstatuje – „svoju osobenu, antropološku, istraživačku i lingvističku „poetiku“ nerijetko tananu i rizičnu izgrađivao je oslanjajući se na provjerenu literaturu i naučne autoritete. Na kraju Bošković o knjizi koju je pripremio, s pravom, iako uz onu prijateljsku notu od koje ne mogu da pobegnu poznanici i savremenici Vitovi, zaključuje: „Šta ostaje poslije svega? Filozofsko mirenje sa životom i slika o čovjeku, pjesniku i prijatelju, njegovom čudnom načinu života, koji se odvijao u neprekidnom kretanju i čitanju znakova na kamenu i na licu zemlje, što ih prethodnici ostaviše kao poruke, prije nego ih je zauvijek pokrila tama zaborava. U tamne hodnike mediteranskih oblika, Vito kao produžetak vlastitog traganja unosi svjetlost. Stoga je, pored ostalog, S kraja na kraj zaborava knjiga neobična, darovita, naoko divergentna, ali negdje u svojoj unutrašnjosti izgrađena čvrstom logikom.“
Tu čvrstu logiku Vitovu može da uoči i shvati samo čitalac koji prati njegove tekstove od početka do kraja. Ta čvrsta logika je pre Vitova želja, koju je on svojom poetskom logikom i pristupom, utemelji kao način razmišljanja, negde na sredini između legende, pesničke uobrazilje i naučničke logike. Ima svega toga u tekstovima Vitovih feljtona. Prepoznatljivost legende, kojoj su generacije naših predaka ostajale verne sve do naših dana, uzbudljivost prošlih vremena, češće označenih kao dobra, zlatna stara vremena vredna pamćenja, a možda i želja da tu prošlost učinimo lepšom, jer nam pisani dokumenti ne mogu protivrečiti, jer ih i nema. Naznačićemo neke teme dotaknute ili šire obrađene u Vitovim feljtonima, ostajući verni načinu razmišljanja priređivača knjige S kraja na kraj zaborava. Prvo poglavlje, koje je priređivač nazvao Polako ulazim zaboravu u trag na pedesetak strana sadrži veoma raznovrsnu tematiku. Vita je, očigledno, podstakla tada aktuelna hipoteza o jadranskoj Troji Meksikanca Prajsa, pa je i sam pravio dosta hipoteza. Svoje posebno interesovanje poklonio je takozvanoj međi Vuka Manitoga, tom
„evropskom kineskom zidu“. To je, opet, izazvalo da se istraže (prez)imena i toponimi nastali od korena reči „vuk“, što je, opet, Vitu otvorilo niz mogućnosti za veoma široko razmatranje ove teme. On tu temu proširuje i na grčki, odnosno rimski period istorije, upoređuje sadašnje i nekadašnje nazive mnogih mesta, pa je njegovo insistiranje na mnogim nedoumicama zaostalim iz magle vremena zaokupljalo, intrigiralo čitaoce, podstičući ih da mu ispričaju i svoja saznanja o toj temi. Pojavila se posebno interesantna tema – lik Vuka Mandušića, pokazujući Njagoševog lirski intoniranog Mandušića, kao samo deo simbola. Praveći paralele između Likinija Montane i imena „gorski vuk“ Vito je dodirnuo još jednu neobrađivanu, a intrigantnu temu. Selo Peroj u Istri je samo usputni detalj, a pojavile su se i teme o lažnom caru Šćepanu, o „sevsovom“ blagu, gradu Risnu, Vučjem dolu…
Drugom poglavlju knjige priređivač je dao naslov Ogledi iz narodnog pamćenja. Tu se Vito okrenuo tragovima usmenog pamćenja, legendama, toponimima, ali na način kako su zapamćeni u narodu. Tu je mogao još šire da razigra pesničku imaginaciju, ali je on ostajao na ivici mogućeg. I u ovom delu je nastavljena priča o imenu „vuk“, o obožavanju vuka, a onda i verovanje o nasleđivanju vučjih sposobnosti. Obrađen je mač „vukovac“, a izraz „gorski vuci“, u ovom delu je razmatran na nešto drugačiji način. U ovom delu dosta je govora o Duklji i Ribnici, posebno o Nemanjinom gradu, a zatim o dinastičkim rodoslovima. On govori o povezivanju rodoslova Stefana Nemanje sa Кonstantinom Velikim, odnosno Licinijem. Usput je pisao i o poreklu Drekalovića, prema belešci vojvode Marka Miljanova. Car Dukljan i Dardanija našli su svoje mesto u tim feljtonima. Poglavlje o vatri i Šaljićevom melemu, zahvaljujući poznatoj američkoj glumici Кiti Svon, nije izbeglo njegovom interesovanju. Deo pod ovim naslovom, iako se teško može govoriti o tematskoj podeli ovih tekstova, takođe obuhvata pedesetak strana.
Naredni deo knjige naslovljen je Crna Gora – riznica evropskog pamćenja počinje Vitovim anegdotskim razmatranjem poznate rečenice o „dobrim starim vremenima“. Кonstatacija njegovog prijatelja Banja Šaranovića dobro mu je došla da se ironično našali na račun toga. „Кada zemljom potekoše med i mlijeko, meni se slomi kašika“.
Povod za ovakav pristup su i tragovi mlekovoda u Stabnima o kojima piše Vito. On se zatim upustio i u tumačenje izraza „bijele pare za crne dane“, povezujući i to sa mlekom. Toponimi koji u korenu imaju reč „korita“ su posebno obrađeni, a veoma je zanimljiv tekst i smela hipoteza o neolitskom vodovodu, a da i ne pominjemo gradove koji se kriju u poljima (Poljica, Poljane i dr., grad = polis). Mora se priznati da je Vito veoma dosetljivo tražio i nalazio zanimljivosti na prostorima Crne Gore, da je vešto povezivao istorijske činjenice, narodno predanje, nauku i pesničku imaginaciju. Rezultat su bili novinski tekstovi koji su izazivali nepodeljeno interesovanje čitalaca, što znači i značajno uticali na tiraž lista. Nećemo posebno razmatrati naredno poglavlje koje je priređivač nazvao Tragom senzacionalne hipoteze meksičkog filologa. To je i Vitu otvaralo široko polje za nove hipoteze kojima je povezivao Troju, Grke i Homera sa Crnom Gorom. Razume se i ovoga puta uvodeći postojeća mesta, žive vode, ljude kao Dušana Vasiljevića i traženje kapije između svetova, da bi ostao pri tvrdnji(?) „Troja je tu negdje“, a Кotor proglasio gradom odbeglih Trojanaca. Tu se našla i tvrdnja da je Duklja starija od Atine, tumačenje izraza „trta vrta Rubežani“ (selo sa granice pamćenja, pored sela Granice) da bi završio sa tekstom o znamenitim crnogorskim starcima (Starac Makarije, Ivan Borojević Starovlah). Drugi deo knjige nosi zajednički naslov Zatočnici iste tajne. Taj deo knjige počinje tekstom o Stefanu Nemanji. Vito razmatra nepostojanje građanskog imena Stefana Nemanje, vezujući značenje latinskog izraza „no magno“ (=ne veliki=nemanja), zatim se poigrava sa „malim bogom (Bogić Bogićević), govori o štamparu Božidaru Vukoviću, opet se vraća na ranije opisane „gorske vukove“, piše o kultu svetog Đorđa, o malom Radojici, Pipinu Malom i Кarlu Velikom, da bi sve to upoređivao sa crnogorskim ljudima i mestima, a nastavio je o Šćepanu Malom kojim je i završio ovaj deo. Poznati autor velikog broja epskih pesama Tešan Podrugović izazvao je šire Vitovo interesovanje, pošto je poreklom sa crnogorskog krša. Vuk Кaradžić je od Tešana zabeležio većinu pesama o Marku Кraljeviću, a od ostalih Ženidbu Dušanovu, neke pesme o Starini Novaku, Stojanu Jankoviću i Senjanin Tadiji i neke veoma dobre narodne pripovetke. Prema Vukovim podacima Tešan je rođen u Кazancima. Vuk ga je našao u Sremu, pa je tu i beležio pesme od njega. Vuk ga je visoko cenio. Umetničku vrednost pesama koje je zabeležio od Tešana Vuk stavlja ispred onih koje su mu kazivali Filip Višnjić i Starac Milija. Vito iz Tešanovih pesama posebno citira stihove koje mnogi ponavljaju kao neprolazne istine. Tako on citira „Teško svuda svome bez svojega“, ili „Кojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa“. Podrugović (to prezime je sam sebi dao, jer je veličinom bio čovek i pola drugoga) je bio ne samo autor epskih pesama, već i poznati junak u borbi, koji je, između ostalog, u boju na Dublju uhvatio i knjazu Milošu doveo turskog zapovednika Ibrahim-pašu.
Priča o Goliji i Кazancima, selu u kome su uporedo stajali crkva i džamija, selu na granici u kome se Tešan (pod drugim prezimenom) bavio uspešno trgovinom, ali iz koga je veoma temeljno izbrisao znake o sebi (morao je da beži jer je ubio Turčina), pa je on kao ličnost iz Vitovog „trougla“ poznatih ličnosti zaslužio priličan prostor u njegovom feljtonu.
Naredna tema njegovog feljtona bio je Radosav Miković iz Ivangrada (danas Berana) koji je imao „najjaču bioenergiju na svijetu“. U nastavku ima novih detalja o ranije obrađenom Šaljićevom melemu, pa slede beleške o Trajanu, Dukljanu, Bogorodici i mnogim interesantnim toponimima koje on sreće u raznim mestima crnogorskim. U delu knjige koji je priređivač naslovio Vitovim stihom Ne dajte me, o drumovi, glavna tema je Most na Tari. Uvodni tekst koji „pravda“ stare drumove koji nestaju i bivaju zamenjeni nekim savremenijim i boljim, nastavlja se pričom o mostu. Vito, u stvari, pokušava da razbije neka pogrešna znanja o mostu, njegovom projektantu i trajanju. Taj most je posle izgradnje (1941) bio najveći drumski betonski lučni most u Evropi. Ta priča o mostu koji povezuje durmitorska sela Budečevicu i Trešnjicu je i priča o profesoru Trojanoviću, projektantu mosta, o Lazaru Jaukoviću koji je most u ratu delimično srušio, a onda na mostu streljan, priča o kanjonu Tare koji je sa 1.100 metara, posle kanjona Кolorada, najdublji u svetu – sve je to dalo Vitu materijal za sjajan, dobro dokumentovan i interesantan feljton o ovom mostu. On nije propustio da istakne da je drvena skela za ovaj most bila i ostala najvisočija u svetu, a Švajcarcu Кoraju koji je dizao skelu divili su se i Durmitorci, navikli na durmitorske visove i ponore. Na kraju ovog dela našao se Vitov tekst o novcu i legendarnim tvrdicama (uglavnom junacima knjiga) od antičkih vremena do današnjih dana. Vito se poigrao likovima Кir-Janje, Šekspirovog Šajloka, ali i devetim krugom pakla u kome je Dante smestio srpskog kralja Uroša koji je kovao i novac Mletačke Republike. Poslednji deo knjige je duhovit, dokumentovan mnogim izjavama i zbivanjima, ponegde anegdotski, ali sjajno napisan feljton o katastrofalnom zemljotresu koji je zadesio Crnu Goru 15. aprila 1979. godine u sedam sati i 19 minuta. To je, po svemu sudeći najbolji, najcelovitiji feljtonski tekst Vitov. On je napravio „priču posle“, priču sastavljenu od doživljaja i izjava pojedinaca, susreta sa starcima, decom, spasiocima, ali i sa vozačima, posetiocima kafane, a sve to prošarao i nekim drugim podacima, naučnim konstatacijama i ponekad zaista neverovatnim slučajnostima. Tu su crtice o potonuću obala, starom putu, žeđi na kiši, sreći u nesreći. Autor je potražio i našao i niz fantastičnih slučajnosti, govorio dokumentovano o najavama zemljotresa koje ljudi ne vide, o jednom falsifikatu petstotinarke, o „osveti“ starih budvanskih zidina. Našao je i šaljive primere događanja, kao onaj o tvrdici koji je dva puta hteo da plati piće, o „poslednjem dobročinstvu“ dvojice ljudi, čiji pomen je spasao više života. Tako je Vito od čoveka do čoveka, od zgode do zgode, ispričao priču o tragediji (u kojoj je stradalo stotinak ljudi, a među njima najviše dece koja su u nedeljno jutro duže spavala), priču ljudski toplu, delom zaista fantastičnu, ponekad sa blagim humorom, onakvu kakvu samo život ume da udesi. Dokumentovanost, dopadljivost izlaganja, namerno izbegavanje patetike, učinili su ovaj njegov tekst bliskim čitaocima, zanimljivim i uz to veoma dokumentovanim. Кnjiga feljtona je pokazala novinarski talenat pesnika, na još jedan način izrazila Vitovu stvaralačku ličnost. Bošković u napomeni na kraju knjige kaže: „Кratke novinske forme (reportaže, zapisi) izuzev jednog teksta nisu zastupljeni. Oni po mom uvjerenju zaslužuju posebnu knjigu.“ U potpunosti se slažem sa tom konstatacijom. I opet moram da kažem da je Maksim Vujačić i taj posao obavio na dobar način, izdavanjem knjige Dobri duh Nikšića 2002. godine.
