RADNA AKCIJA: ROŽAJCI NA IZGRADNJI ŽELJEZARE
Na omladinskoj konferenciji u Rožajama pročitan je spisak od trideset „dobrovoljca“ za radnu akciju u Nikšiću za izgradnju Željezare. Na tom spisku nalazilo se i moje ime. Uglavnom su to bili mladići iz grada. Djevojaka u našoj brigadi nije bilo. Komandir brigade bio nam je frontovac Kujo Ibrahimović iz Bukovice.
Piše: Hadžić Rifo – Rika
Na omladinskoj konferenciji u Rožajama pročitan je spisak od trideset „dobrovoljca“ za radnu akciju u Nikšiću za izgradnju željezare. Na tom spisku nalazilo se i moje ime. Uglavnom su to bili mladići iz grada. Djevojaka u našoj brigadi nije bilo. Komandir brigade bio nam je frontovac Kujo Ibrahimović iz Bukovice.
Narednog dana smo se javili omladinskom odboru. Rečeno nam je da spremimo drvene kofere, pribor za higijenu i brijanje, rezervni veš, kao porciju i kašiku. Polazak će biti za četiri dana iz čaršije, ispred Špirove kafane.
Nakon četiri dana u čaršiju su nas čekali teretni kamioni pokriveni ciradom. Ukrcali smo se na kamione, a sa nama je pošlo i šest frontova. U Berane nam se pridružilo još desetak kamiona sa brigadirima i sa njima smo nastavili put za Podgoricu. Čitavi dan smo se vozili do Podgorice. Tamo su nas smjestili u barake. Ujutru su nas postrojili i saopštili da ostajemo deset dana u Podgoricu, da kopamo temelj za današnji Hotel Crna Gora.
Temelj je bio iskopan, a mi smo kopali podrume. Bile su skele postavljne i oni što su kopali bacali su zemlju na skelu, a drugi sa skele na zemlju izvan temelja. Radili smo po osam sati dnevno a nedeljom smo odmarali. Bilo je naporno.
Nakon tih deset dana otišli smo za Nikšić da izgrađujemo Željezaru. Opet smo se smjestili u barake. Dali su nam i radnička odijela. Prilikom odlaska i povratka sa radilišta pjevali smo partizanske borbene pjesme. Kopali smo neke kanale, a zemlju smo tovarili u vagone koje smo gurali do mjesta istovara. I ovdje smo radili po osam sati dnevno, a nedeljom odmarali. Na akciji smo proveli dva mjeseca. Družili smo se sa drugim brigadirima. Subotom u veče je organizovano veselo veče tj. igranka.
Hrana je bila kuvana. Dobijali smo za jelo makaronu, pasulj, kupus i krompir. Mi smo prali lične stvari. Kupanje je bilo organizovano svake nedelje.
Kada smo bili na gradilištu dođe neki čovjek sa punim paketom šešira koje je prodavo brigadirima. Šeširi su bili jeftini. Svi rožajci su kupili po šešir, ja sam kupio dva.
Evo, kazaću ko je ko na slici od ovih devet rožajskih šeširdžija.
Stoje s lijeva na desno: Ramiz Brđanin, ja Aljo Hadžić, Ismet Bećiragić, Hidajet Fetahović i Remzija Šabović. Čuče: Mehmed Ademagić, Suljo Pećanin, Zaim Kardović i Šefko Iković.
Kada smo stigli u Nikšić, rekli su nam da porcije i kašike stavimo na police pored kuhinje. Kada budemo išli da jedemo, da uzimemo svoje porcije, a poslije jela da ih operemo i ostavimo na isto mjesto. Kako je rečeno, tako smo i uradili.
Za večeru su nas postrojili. Krenuli smo za porcije, a tamo su bili brigadiri iz drugih opština i vikali Tuta! Tuta! Tuta! A kada smo došli do njih, vidjeli smo na policu stavljenu tutu. Neko od brigadira nije znao čemu služi tuta pa je donio kao porciju da jede hranu iz nje.
Jednom prilikom su došli kamioni sa negašenim krečom. Kiša je počela da pada. Da se kreč ne bi „upalio“, angažovali su nas da hitno istovaramo. Jedan debeli čovjek sa kišnom kabanicom sklonio se ispod strehe magacina i vikao da požurimo sa istovarom. Ja mu rekoh: Hajde jadan, hajde i ti ovamo da nam pomogneš no si se tu sklonio ispod strehe. On mi je viknuo da gledam svoga posla i da radim šta on naređuje.
Na akciji smo, kao što sam kazao, ostali dva mjeseca. U Rožaje smo se vratili na isti način kako smo i otputovali. Danas 2016. godine, nažalost, samo smo od brigadira sa fotografije nas dvojica živi, Ismet Bećiragić i ja.
