Božićne su poklade, praznik o smislu ovozemaljskog bivstvovanja. Nedelja je danas damski udesila situaciju. Kafana je bila puna, a tura nezamisliva. Tri dojča, fanta, jedna kuvana, malo crno, jedno flaširano, vinjak i viljemovka. Subota je odradila posao kako treba, stari profesionalac. Hodajući gradom sanjam da imam vinograad, pa stanem. Hoću da budem skroman. Pa kažem, daj mi Bože makar voćnjak, rijeku i čin oficira rječne plovidbe u penziji. Mjerim svoje želje i pokušavam da zamjenim Svevišnjeg pa da sebi odredim granicu u htjenju, zadovoljštini i neskromnosti. Sokolim se pričom da i za mene ima plan, ali da još nije odobren i dokrajčen po svim tačkama. Sačekaću u redu pa da vidim šta mi je dodjeljeno i koji sam na rang listi.
Na bulevaru ista priča, miris pekare, pa pečenjare dobro poznat. Očekujem da bude nesto novije, a nije da mi smeta ustaljeni raspored gasova u vazduhu. Šipičim, ne razmišljam, autopilot je upaljen, povešće me sam pod ruku sa sobom samim, nema tu iznenađenja. Cirkuliše narod kao i nedelja, sve natenane. Majka trči za djetetom. U jednoj ruci cigareta u drugoj ruci nedjeljno izdanje Blica za Crnu Goru. Brko, stari vozač iz „Autoprevoznog“ prelazi na pješačkom prelazu i kulturno se izvinjava kolegi zbog svoje nesvjesti jer želi preći, pa zamisli jos na pješackom, kakav bezobrazluk. Shodno propisanim pravilima putanja se nastavlja desno. U policajskoj je vrijeme stalo, ali mozda da se malo preispita pa će dalje. Na kraju Vardarske ili početku, ne znam kako to dođe, rastanak u toku. Pade mi na pamet pjesma “Ona plače on je nježno ljubi”. Ne znam u trenutku da li je scena za film koji se ovih dana snima po gradu, ili je neki prenos uživo, ali u svakom slučaju „hepi end“ neka se zaboravi, izgleda sve gotova stvar. Nameće se Karađorđeva, vremešna dama. Polupuna. Čujem razgovore između ljudi koje sjede za stolovima. Tu nema neke hitrine, tu nema ambijenta. Ljudi ponavljaju fraze pokupljene po svakodnevnicama. Muk. Hvata mraz, najavili su večeras minus pet. Dolazim na trg. Ogoljen je, čeka pokrivač, gestikulira da mu je hladno. Audicija je u toku .Čeka se bijeli mantil i graciozan hod. Strogi su kriterijumi ali za večeras je završeno, nema nagrada. Žiri u sastavu “car junaka” i “labud” je zaključio veče, ostaju skamenjeni pred skromnom ponudom manira i načina. Ne hodam više, sada lebdim. Vojnik je iza leđa. Šapuće mi pod kapom, o svemu.priča. O djetinjstu, ljubavi, prijateljstvu i pjesmama. Priča o neskladnosti vremena i boja i daje ubrzanje kako bi zaključio štopericu. I za tren se postavlja scena pred starom poštom. Stojim na njenom ulazu. Osjećam Danila na mansadri iznad mene. Vidim Dula koji čeka vožnju bez mnogo žurbe. Čujem glasove i primitivne kletve. Volim što sam tu, ali ne ovako okruzen. Pitam sebe i toga čovjeka u meni šta bi htio. Volio bih da pada grad, volio bih šarenila. Volio bih pitanja bez odgovora. Volio bih jedan bijeli taxi. Volio bih Andrića sve zajedno sa svojim romanima i havajsku majicu kratkih rukava. Pričao bih o Blacama, Crnodolima i moru. Nazvao bih poznate stvari drugim imenom i odplovio bih na Mars na jednu partiju remija sa onim starim kicošom. Trazio bih sebe pa našao neki plavi čuperak ili plavu pjesmu. Smišljao bih smicalice svim pjesnicima i tražio razlog što su mi ukrali njihova najveća djela. Ustvari to i radim.
Dobio sam zvanično rješenje za svoje zanimanje. Volio bih da vam se predstavim: „Dobar dan, moje ime je Harlekin iz ulice divljih kestenova”. Čujem odgovor, iznenađen sam. ”Drago mi je, ovo je svijet stvaran i opipljiv. Pogriješili ste gospodine adresu, ali ste dobili onoga koga ste tražili”.
N.C.
