PUBLIKACIJA DIMITRIJA JANIČIĆA KOJOM OBILJEŽAVAMO 25 GODINA OD SMRTI VITOMITRA NIKOLIĆA (III DIO)
KAP ŽIVE NA DLANU…
…Život – kap žive na dlanu,
mali nemir
divan u svom
vječnom nestašluku.
Dugo smo se znali i često sretali. Bili smo prijatelji na svoj način. Ja sam se jedno vreme bavio nastavom u školi, a jedno vreme novinarstvom. Niti sam ja zahtevao od tog prijateljstva nešto, niti je to zahtevao Vito. Mi smo pozajmljivali novac jedan drugome, a vraćali ga kada bismo imali. Popili bismo piće ili dva u nekoj od kafana, a Nikšić je tada imao nekoliko desetina kafana, bolje reći kafanu na svakom ćošku. On je znao i voleo da lumpuje, a ja sam se uvek zaustavljao na trećoj ili četvrtoj čašici. Posle prvih preterivanja u piću, mamurluk sam teško podneo, naučio sam lekciju za ceo život – nisam bio trezvenjak, ali nisam dozvoljavao piću da me „uzme pod svoje“. Dok je Vito uz čašicu postajao smeliji i duhovitiji, ja sam postajao zatvoreniji i namršteniji. Tako se ja nikada sa njim nisam zapijao ni napijao. Mi bismo popili po jednu da obeležimo dan, da „zalijemo“ susret, popili bismo pivo uz ručak – i to je bilo sve. On je imao svoje društvo za piće. Znao je da kaže: „Diso nije za pijančenje, uostalom, on mora na čas sutra u sedam“. Time je sve bilo rečeno.
Govorili smo o prijateljima, ali ih nismo ogovarali. Mi smo bili prijatelji koji su poštovali jedan drugoga, poštovali privatnost. Jednoga dana, kada smo svratili u njegovu garsonjeru da nešto uzmemo pitao me je da li bih otkupio tu njegovu gomilu knjiga koje su ležale na podu. Rekoh neku skromnu cifru. „Hajde, daj to!“ I sve je bilo gotovo.
O ženama smo vrlo retko razgovarali, iako smo bili „stari momci“. Smatrali smo da je odnos muškarca i žene duboko intimna stvar.
Znao sam ono što i svi o Vitovom životu – priče o boravku ratne siročadi u Bugarskoj. On sâm o svom životnom putu nikada nije govorio. Čak nije u svojim zbirkama objavljivao onu uobičajenu belešku o piscu. Životnom pričom Vitomira Vita Nikolića najstudioznije i najpotpunije se pozabavio Maksim Vujačić u knjizi Vito – zatočenik žute gošće. To je i zvanično Vitova prva biografija. Ja sam prihvatio Maksimov tekst uz neke dopune koje su proistekle iz Vitovog i mog drugovanja.
U Vujačićevoj knjizi piše da je Vito rođen 27. aprila 1934. godine u Mostaru.
Umro je 10. septembra 1994. godine u svom stanu u Podgorici. Umro je mirno, u snu, u toku noći. Dva dana kasnije sahranjen je u Nikšiću, na privremenom groblju iza Saborne crkve. Porodica je na prvu godišnjicu njegove smrti prenela Vitove posmrtne ostatke u staro nikšićko groblje. Na grobu mu je podignut spomenik od crnog mermera na kojem je ispisano „Vitomir Nikolić, književnik“. Svoj večni mir našao je u gradu kome je inače pripadao svim svojim bićem, iako je poslednje godine života sa porodicom proveo u Podgorici.
Vitov pradeda bio je poznati uglednik Jevto Miletin Nikolić, sudija Velikog suda crnogorskog. Vitov deda Jevtov sin Novica radio je kao pisar u Okružnom sudu u Nikšiću, a bio je poznat i kao prvi pesnik iz bratstva, čije su nekolike zbirke pesama i objavljene. Vitov otac je Novičin sin Borivoje, a majka Danica (rođena Jegdić, iz Bukovice kod Šavnika). Borivoje je autor tri knjige sa istorijskom tematikom, a inače je služio kao podoficir u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Vitova majka Danica je dobila tuberkulozu dok je negovala bolesnog oca. Tu bolest je prenela na sina Vita. Sama je umrla u 28. godini života, u Mostaru 1936. godine, tako da je Vito bez majke ostao kao dvogodišnjak. Posle sloma bivše Jugoslavije, Vitov otac se sa sinovima Brankom i Vitom iz Mostara preselio u Nikšić. Krajem te godine, u novembru, igrajući se nađenom bombom ginu Vitov stariji brat Branko i njihov drug Nikola Crvenica. Vito je bio lakše ranjen.
U maju 1943. godine italijanski vojnici u toku policijskog časa ubijaju njegovog oca na vratima kuće u kojoj je stanovao. Devetogodišnji Vito ostaje siroče. Živio je kod tetke, a pred kraj školske godine, u savezničkom bombardovanju je srušena i njegova škola, a tada je razoreno više od polovine grada pod Trebjesom. Prvi razred će završiti tek 1945. godine u Bugarskoj. On je shvatao da je njegova generacija ostala nekako izgubljena, o njoj se malo govorilo, odrasli su bili u borbi, drugačije organizovali svoj i uticali na život drugih, a tadašnja deca su gotovo od svih bila zaboravljena.
O nama je malo rečeno, jer smo bili mali
(i skoro mi se čini da je tako bolje)
o nama koji smo pohađali
drugi svjetski rat umjesto osnovne škole.
Na prvo, nezavršeno nikšićko učenje prvog razreda upućuje jedna od lepših Vitovih pesama – „Pismo mojoj učiteljici“. U toj pesmi je za Vita važan jedan detalj – ljubav prema pticama:
Ja se često sjetim tog vremena davnog, rata, zime, gladi, bodljikave žice, nije, bogme, tada bilo jednostavno naučiti nekog da zavoli ptice.
Oslobođenje Nikšića (18. septembra 1944. godine) Vito je dočekao kao dete bez smeštaja. „Noć kao i svaka jesenjska noć: kišovita i hladna. Sitne hladne kapljice kiše obilno su natapale moje pohabano odijelo, tako da ga je bilo teško nositi. Lagano sam išao razrušenim ulicama Nikšića. Ne kao dijete koje će za koji časak naći u roditeljskoj kući, koga će pomilovati blaga majčina ruka i propratiti očev pogled, već kao dijete koje treba da nađe sebi prenoćište u tim zidinama punim gadnog zadaha od raspalog ljudskog mesa, već kao dijete bez zaštite, prepušteno samome sebi“ – kako Vito opisuje svoj doživljaj tih dana u reportaži pod naslovom „Vršnjaci slobode“ objavljenoj u „Nikšićkim novinama“ 1961. godine. Uvršćen je u grupu ratne siročadi koju su poslali u Bugarsku na oporavak i školovanje. Ta deca su se vratila u zemlju krajem 1945. godine.
Vito boravi u domovima za ratnu siročad, često beži, mnogo voli oružje, pa zbog krađe oružja nekolika puta završava u zatvoru. Istovremeno, tuberkuloza je njegov stalni pratilac. Lečio se u gotovo svim ondašnjim sanatorijumima: Brezoviku, Iriškom vencu, Kasindolu, Golniku, Kolašinu… Ipak, najčešće boravi u Brezoviku, pa je to i tema njegovih pesama.
Sedeo sam slučajno jednom 1972. godine sa Mitom Vukotićem, Vitom i dr Brankom Počekom, tada je on bio direktor bolnice u Brezoviku, u tadašnjoj redakciji „Nikšićkih novina“. Kada ispratismo dr Počeka, na pitanje o njegovom prijateljskom odnosu sa doktorom Počekom, on kratko odgovori: „Da nije bilo njega, ja bih odavno bio pod zemljom. On je prvo prijatelj, pa ljekar.“ To se moglo zaključiti i iz usputnih Vitovih pošalica upućenih dr Počeku, dok smo Mito i ja razgovarali o nekim sredstvima za otklanjanje umora koje smo tada koristili, a koja nam je doktor na licu mesta oduzeo i bacio.
Uostalom, njegovi „Bolnički fragmenti“ o tome zaista dobro govore. A Vitov odnos prema toj bolnici, koja je za njega bila i neka vrsta zamene za dom, utočište, mesto za bekstvo od raznih životnih nevolja u koje je često upadao – bio je specifičan. On je iz bolnice u Brezoviku često bežao bez lekarske dozvole, a ponekad dolazio i bez lekarskog uputa. Vujačić u svojoj knjizi konstatuje da zbog toga i nema potpune dokumentacije o njegovim boravcima u Brezoviku. Evo kratkog odlomka njegovog teksta iz „Nikšićkih novina“ koji i Vujačić citira:
„Sjećam se… Sjećam se… Sjećanje obično nametne tugu, a ja se iz ovog sjećanja vraćam sa nekim čudnim osjećanjem: da je noćas nekome potrebno reći: hvala“.
Takav osjećaj se sigurno ne bi nametnuo nekome ko nema tu žalosnu privilegiju da poznaje Brezovik iz proljeća 1951. godine, ali ja zbilja moram skinuti kapu pred ovom lucidnom slikom novog Brezovika, u kojoj nenametljivo iskri humanizam jedne epohe… („Topli osmijeh vremena“, Nikšićke novine, 1961). Maksim Vujačić je precizno, pedantno izbrojio dan u dan Vitove bolničke boravke, kao i pesme koje su tom prilikom nastajale.
Svi ti bolnički dani mogli bi se sažeti u dve strofe iz njegovih „Bolničkih fragmenata“:
Proljeće ide, a ona reži. Prijeti – pluća da iskida.
Moraću i ovo proljeće da preležim između četiri bijela zida.
A napolju će listati topole, kikotaće se rijeka ispod iva.
O, niko ne zna koliko proljeća bole, kad su oteta i nedokučiva.
Priča o njegovoj garsonjeri odavno je poznata, još od vremena kada je 1961. godine objavio reportažu o njoj. Na Nikšićkim književnim susretima 1973. bio je gost, pa me je tada upoznao sa Mikom Antićem, Branom Petrovićem, Stevom Raičkovićem, Acom Sekulićem, Vesnom Parun… Mnoga od tih poznanstava su potrajala. Kasnije se Vito zaposlio u Podgorici (tada Titogradu), ja sam se odselio u Beograd, pa smo izgubili vezu.
Naš poslednji susret odigrao se slučajno u septembru 1979. godine. Sreli smo se ispred „Politike“. Posle pozdrava i raspitivanja o zdravlju, porodici, poslu, on kaže:
– „Mislio sam i inače da te potražim. Možda ne znaš, ali i ja sam sada porodični čovek. Na moju žalost, nisam imao prvo izdanje Drumovanja da poklonim kćerki. Nadam se da si sačuvao više od jednog primerka od onih ručkova kod Anđe, da mi prodaš jedan primerak. Ne pitam koliko košta, zini – dajem koliko kažeš, imam para.“ „Neću da te ubeđujem – žensko dete je blagoslov“ – dodade kasnije, milujući moju dvogodišnju kćerku – „Zato znam da me razumeš“.
Razume se da sam mu dao primerak Drumovanja. Mislim da sam ja napisao posvetu, ali da li je knjiga stigla na odredište – ne znam. Popismo kafu i piće, a ja, obećavajući da ću nešto pisati o njemu u beogradskim novinama, napravih nekoliko njegovih portreta. Dok smo mi pretresali stare uspomene i ispijali piće i kafu, moja supruga dobi porođajne bolove. Ja odvezoh suprugu u bolnicu, a Vito ode da „udomi neki feljton o zemljotresu“, kako mi je objasnio.
Popodne se opet sretosmo na ulici. Meni su bili javili da mi se rodio sin, a pošto mu je ranije bilo namenjeno ime Matija, ja to rekoh Vitu, pozivajući ga da to proslavimo. Ne znam dokle smo toga dana slavili, ali zapamtio sam Vitovu konstataciju: „Ja došao da tražim jednog Matiju (tražio je Matiju Bećkovića, tada urednika jednih beogradskih novina), a nađoh drugog“.
To je Vito obeležio na svoj način, posle nedelju dana je stiglo iz Podgorice (tada Titograda) pismo na adresu moga sina koji je još bio u porodilištu. To pismo je negde u Matijinoj arhivi, a on je sada profesor engleskog jezika. Jedan od portreta koje sam napravio Vito je potpisao sa posvetom Matiji. U prvoj rečenici Vito kaže „moje ti ime neće ništa značiti, ali kroz koju deceniju, tvoj otac, a moj prijatelj, verovatno će ti pričati o meni.“
Bio je u pravu, zaista sam svojoj deci pričao o pjesniku i boemu, o prijatelju i sapatniku, ukazujući na to da se njegove pesme lako pamte, da nam se čine kao da smo ih sami napisali, pa zato dugo žive. Međutim, pokazalo se da taj pesnički populizam znači ostajanje bez vrednovanja u zvaničnoj književnoj svakodnevici.
Čitali smo i njegove pesme, koje, inače, imam u različitim izdanjima u svojoj biblioteci. I moja deca i njihovi drugari često su citirali poneku od tih pesama jer su pogađale tačno u srž problema, bez obzira na to da li se radilo o ljubavnim jadima, dugoj kosi, shvatanju života ili vremenskim prilikama ili drugim knjigama.
