PUBLIKACIJA DIMITRIJA JANIČIĆA KOJOM OBILJEŽAVAMO 25 GODINA OD SMRTI VITOMIRA NIKOLIĆA (VI DIO)
Priredili smo peti dio feljtona povodom 25 godina od smrti Vitomira Vita Nikolića. Publikaciju je priredio naš dragi sugrađanin i saradnik Dimitrije Diso Janičić.
…Ostaću ovdje dugo
dugo pa možda čak i nešto duže,
srodio sam se, eto, sa ovom tugom, sa ovim ranama što tugom tuže.
Treba odati priznanje Maksimu Vujačiću, novinaru, koji iz poštovanja prema Vitu Nikoliću i njegovom stvaralaštvu, prilježno i sistematski, (prema slučajnom obećanju) godinama sakuplja i objavljuje tekstove o Vitovom životu i stvaralaštvu. On se istinski trudi da utvrdi činjenice, da zabeleži te činjenice i da čitaocimaostavi da dalje sude o Vitu. Verovatno je da ga to čak i dosta košta, iako interesovanje za Vita možda obezbeđuje prodaju skromnog tiraža Maksimovih knjiga. Vito je bio duhovit. Međutim, ta duhovitost je najčešće sadržala i ironiju, a često i gorku šalu na sopstveni račun. Ko je čitao njegove novinarske tekstove, od prvih u „Nikšićkim novinama“ pa do feljtona u „Pobjedi“ naići će uvek na neku duhovitost, a još češće na neke ironične napomene. Nema u toj njegovoj ironiji nikakve zadnje namere, to je uglavnom šaljiva interpretacija već viđene stvarnosti, upoređenje koje zvuči šaljivo, često nemoguće, ali probudi uspavanu pažnju. Vito i u mnogim svojim pesmama „naginje“ crnom humoru, ironiji, gotovo nikada sarkazmu. On je jedan od poslednjih boema, on je drug po mnogo čemu Slobodanu Markoviću (Liberu Markoniju), a u Nikšiću mu je samo ponekad bio sličan Slobodan Vujačić, a od mlađih Dugo Krivokapić. Možda je to najdoslednije definisao u pesmi „Zaboraviti“ posvećenoj Brani Petroviću, kafanskom sabratu. On kaže da treba zaboraviti sve „pa opet biti divni siromah koji sem srca nema ničeg“. Večito suočen sa „žutom gošćom“, koja ga nemilosrdno podseća na prolaznost života, on finim humorom začinjava svoje pesme u kojima se „tamo ona“ pominje. On ne zaboravi da se ni u ljubavnom zanosu našali lepom metaforom da je jednom divno pokisao „ona – topola, ja – bor razbarušen“. Ali, on se i smrti naruga na svoj način. On govori (kroz stihove, razume se) medicinskoj sestri da će „kisnuti kao krov“ da bi umro. Iz Brezovika se tada šali sa glumcem Dragom Malovićem, preporučuje mu „lozu kao lek za tuberkulozu“. U svojoj pesmi „Rođendan“ on vidi život kao dobijeni kredit koji vraća svakog rođendana. Obećava da se neće obazirati na opomene za dugujuće rate. Tako je i radio, zahvatao je život velikom kašikom, pa koliko traje neka traje. I u ljutnji ne gubi kontrolu. Na pakost odgovara duhovitošću. Setimo se njegovog odgovora na „dobronamerne“ kritike nekih kolega da Vitova poezija previše liči na Jesenjinovu. On odgovara „bolje da liči na Jesenjinovu nego ni na što kao vaša“, aludirajući na pesme kritičara, koji su kao pesnici danas zaboravljeni. Njegova kritika „razmaženih gospođica lasta“, a pozdrav vrapcima: „drugovi vrapci, moje duboko poštovanje“ je iskričav i duhovit pesnički način da se vernim sapatnicima zimskih teškoća oda priznanje. Vito tu svoju šaljivost ne napušta ni u „Poslednjoj pjesmi“, gde podrugljivo govori o običaju da se o mrtvom govori samo lepo, jer kaže: („Ispada, eto, da sam bio divan, smrti, moja jedina greško!“). Vito je sve radio srcem. Ono ga je najčešće vodilo. Zato je i mogao svojevremeno da napiše, ja mislim sasvim iskreno i bez foliranja:
Bez svega mogu
–bez ruku,
bez nogu,
bez glave se
čak
osjećam mnogo komotnije,
ali bez srca
–bez srca ne mogu,
tog malenog srca
svojeg
i svačijeg
Tu stoji još jedna istina, jer je to Vitovo maleno-veliko srce bilo (i ostalo) njegovo, ali i svačije. Njegova poezija rađala se iz srca, ona je time obezbeđivala vezu sa drugim srcima i ostajala da živi i kao sećanje na njegov pesnički rad. Vito nije bio samo taj „divni siromah“, bez ičega, bez odgovornosti, boem. Bio je i to dok je bio sậm, a kasnije, što svedoči njegova kćerka, bio je divni otac, porodični čovek koji je bežao od javnosti. Bio je on i večiti dečak, čuvao je i sačuvao to dete u sebi do poslednjeg trenutka. Zato je Vito i u godinama mogao i umeo da vidi „psa koji se smeši ptici i Petra Pana koji leti vidikom“. I mogao doživeti svu tugu za Diznijem, jer sve pokriva „vitovski“ (zašto ne i „voltovski“) razlivena kap crnog tuša. Čitaj: umro je Dizni! Anegdotski je i crnohumoran i njegov „Vrlo važan podatak za moju istoriju bolesti“. I šaljiv istovremeno duhovit i ironičan, jer on preporučuje medicinskoj sestri:
Napišite da ja živim iz najobičnije učtivosti
jer držim da je nepristojno umrijeti pred
tako lijepom ženom
a kao dobro vaspitan pjesnik to nikada ne
bih mogao sebi da oprostim pa ma koliko mi inače bilo oprošteno
po samoj logici stvari
đavo da je nosi.
Ženidba i porodične odgovornosti umirile su u njemu boema. Nije prestao da pije, ali njegova kćerka ga nikada nije videla pijanog. Bio je dobar muž i nežan otac, zabeležio je reči njegove kćerke i supruge Maksim Vujačić. Ćerku je dobio sa više od 40 godina, (kao i ja, uostalom), pa sam i njegovu konstataciju „Žensko dijete je blagoslov!“ u potpunosti razumeo.
VITO I PJESME ZA DJECU
Pa opet sanjati
negdje uz kišu
gladan i žedan
go i bos
velike ljude
koji pišu
i žarko željeti
da budeš TO
Ovi Vitovi stihovi iz pesme „Zaboraviti“ (posvećene pesničkom sabratu i kafanskom drugaru Brani Petroviću) zvuče tako iskreno i dečački pa bi ih mnogi uvrstili u pesme za decu. A oni su itekako ozbiljan žal za vremenom detinjstva, želja da čovek zaboravi i kafanu i sve nevolje svakodnevice, želja da se ponovo zaljubi u neku devojčicu iz prve klupe, da ponovo čita dečje knjige i uzbuđuje se doživljajima Robinsona i Petra Pana, Toma i Haka, da zaluta u svet pustolovina i otkrivanje sveta. Vito nije bio pesnik za decu, odnosno dečji pesnik. Možda se neke od njegovih pesama mogu podvesti pod tu odrednicu, ali to su samo njegove pesme o detinjstvu, a nikako pesme za decu. Jednu od knjiga pod naslovom „Pismo mojoj učiteljici“ priredila je Dragica S. Ivanović, uz podnaslov „pesme za decu“, ali iole pažljivija analiza tih pesama pokazuje da su one samo pesme koje se uslovno mogu koristiti i za decu, ali da autor stvarajući ih uopšte nije imao decu na umu. Počnimo od naslovne pesme „Pismo mojoj učiteljici“. To je pesma za odrasle, a posvećena je Vitovoj učiteljici, gospođi Mučalici. Interesantna je Vitova priča o toj pesmi koju je ispričao Radisavu Raju Vojinoviću u septembru 1994. godine za septembarski „Index-a“. Ovu pesmu hteli su da uvrste u čitanku, ali nije bila „ideološki podobna“. „Primera radi, pesma „Pismo učiteljici“ – objašnjava Vito u tom razgovoru – nije ušla u čitanke zbog toga što riječ „gospođa“ nijesam htio da zamijenim riječju „drugarica“. Bila su tri pokušaja prije sedam-osam godina, ali nijesu uspjeli da me nagovore. Međutim, u čitanke mi je ušla pjesma „Drugovi vrapci“, jer je riječ „drugovi“ ideološki odgovarala Istina je da je Vito, iako nije dečji pesnik, uspeo da sačuva deo deteta u sebi, kako dobro primećuje D. Ivanović. Njegove pesme su iskrene, jednostavne i prijemčive, a osim toga u njima je deo njegovog humora, što nam ih čini bliskijim, pa i prihvatljivijim za decu. Zbirka „Pismo mojoj učiteljici“ podeljena je na dva dela – prvi deo naslovljen je kao „Poliglota“ a drugi nosi naslov „Prvi snijeg“. Tako je režanje psa iza plota razumljivo svima, takvom zvuku prevod nije potreban. Njegov humor u pesmi o banani, odnosno o opasnostima od toga da se nagazi na njenu koru, nije namenjen deci. Dosetkom za odrasle nastala je i pesma o naru ili šipku. Tako je šaljivo i ananas postao „pipun zetski koji je završio škole u gradu“. Uz šaljivo pitanje da li se limun jede ili pije, Vito nije zaboravio da preporuči to voće „posebne kakvoće“. Na šaljiv način je opisao i svoju ljubav prema kolačima. Jasno je da je Vitovo siromašno detinjstvo ostalo večito gladno kolača, pa je on spreman i da postane vernik, da bi na slavi dobio kolače. Pesma koja je naslovljena „Jedan nešto ozbiljniji pogled na magarca“ je uvek aktuelna pesma o „preletačima“ ili „prevericama“, „jer neki lako svoje ruho svlače i oblače tuđe pa se– pomagarče“, a tek se nategnuto može upotrebiti kao pesma za decu o magarcu i zebri. Najbliža pesmama za decu je „Instrukcija za jednu sliku“ o našim precima, dok je „Uspavanka“ tužna pesma o deci ljubavi. Pesma „Mojim vršnjacima“ koji su pohađali „Drugi svetski rat umjesto osnovne škole“ i učili „mitraljesku paljbu mjesto solfeđa“ je sjajno viđenje dece u vihoru rata, ali nikako pesma za decu.
Ostale pesme koje su u zbirci navedene pod međunaslovom „Prvi snijeg“ su svakako dobre pesme, ali nikako nisu dečje. Vito je svakako voleo život, proleće, stamenost starog hrasta, voleo je detinjstvo, čak i teško, pa je zato mogao reći „Neka me ne bude kad budem prestao da volim / jer tada od mene ne bi ostalo ništa / – možda samo ugarak neki goli / od čitavog ovog velikog ognjišta.“ No, dobru pesmu preporučiti i deci, svakako nije greška, pa tako i mnoge Vitove pesme mogu da uđu u taj spisak. Kod pravih pesnika, a smatram da je Vito takav, razumljivo se mogu naći uvek stihovi koje možemo zbog teme, lepote, načina obrade ili poruke nameniti deci. Sigurno da u tome nećemo pogrešiti, jer su te pesme po kvalitetu, jeziku, metrici, sadržini i pouci mogu preporučiti i deci. Sasvim su druga stvar neke Vitove ljubavne pesme koje i danas kao i pre pola veka tinejdžeri, odnosno pubertetlije prepisuju i upućuju svojim prvim ljubavima.
