Događaj koji se zbio 1963. godine, obilježio je početak rada Gorske službe spašavanja u Crnoj Gori.
Događaj koji se zbio 1963. godine, obilježio je početak rada Gorske službe spašavanja u Crnoj Gori.
Bilo je to u Goliji 23. decembra 1963. godine, u selu Čarađu, na Somini – priča je Bora Počeka, starog planinarskog vuka nikšićkog PSD “Javorak“ i Gorske službe spašavanja. Jedan mladić je, berući drva, upao u duboku jamu. Pronio se glas u društvu da je čovjek upao u jamu i da je poginuo. Otišla je ekipa. Njih pet: Boško Vulanović, Miloš Bojanović, Stevo Vujičić, Ratko- Gaga Lučić i Đurko Aničić. Vozio ih je Aćim Mandić, jednim našim starim “ Đipom“. Spuštali su se koliko su mogli, koliko su imali konopa za koji su se držali, teglili su a kako su prošli, ja u to vrijeme nijesam znao.
Drugi dan nakon toga, zovu mene i kažu:
-Boro, upa’ je jadan čo’ek u jamu. Mi smo bili sinoć, no da ne dužimo, treba da se ponovo ide.
-Đe je ta jama?
-U Goliju.
-Pa što ste uradili?
-Spuštali se, svijetlili baterijama, ne mogli viđeti ništa i vratili se. Treba i ti da ideš.
-‘Oću ja. mene je milo otić’ iako je to žalosno. Mene je milo radit’ taj posa’. Nije mi milo što je neko nastradao, no mi je milo da pomognem da se izvadi i da se preda familiji.
Spakovali smo potrebnu opremu: vitlo, koturače, uzeli čeličnu sajlu, konopa tri – četiri, baterijske lampe i otišli tamo. Dugo idemo uz neku stranu.
-Đe je to?
Evo ođe.
Kad tamo, naroda puno došlo. Žena ne bješe, ni starih ljudi, no sve muškarci.
-Evo mu ođe kuća – pokazuju mi.
Sagnuti ljudi ćutke đelju neke daske. Prave kovčeg.
No mi nastavi uz planinu Sominu i kad smo došli do vrha, raspremismo se. Niko ne raspoređuje ko će da ide u jamu.
Ja idem prvi dolje. Boško veli da ima konop dužine pedeset metara. Ne priča niko ništa. Svezao sam se. Rekao sam samo: spuštajte!
Spuštio sam se jedno pedeset metara, za dužinu konopa. Zaustavio sam se na jedan podinak kosi, škrip, koji je bio pun lišća uvelog i drveta sitnog. Dalje ne mogu ništa sam. Tražim pomoć. Treba da se spušti još jedan. Određujem: -Dajte mi Steva! Vičem kao iz bunara. Čujem Miloša gore. Čujem glasove i ostalih, ali ih slabo razumijem. samo vičem: dajte mi Steva!
Odvezao sam se jer im treba vratiti konop za Steva. Vičem: Vucite konop!
Ostao sam onđe sjedeći, stisko se, plašeći se da me kakav kamen ne ubije u glavu. Prolijeće pored mene. Bojim se.
Stevo silazi i dolazi do mene. Tražio sam Steva da on dođe. On je kuražan i okretan i ne boji se. Imao sam u njega veliko povjerenje i bio siguran da će on to dobro uraditi. Na njegovo se uže može svak spuštiti.
Stevo nastavi da se spušta a ja ostanem da ržim vezu između nas i Miloša, Đurka, Boška i Aćima.
-Vidiš li što, Stevo? – pitam.
-Ne ja- veli- ne vidi se ništa. Ovamo je voda, pravo jezero.
-Kakva voda boga ti?
Komandujem: Stevo, odveži se i ostani tu. Poručujem gore: -Vucite sajlu. Tražim da spuste Gagu Lučića, najhrabrije planinarsko srce. Gagu su spuštili do mene. On je ostao tu kao veza. Bez njega ne bi smo mogli ništa.
Uzeo sam sajlu Gaginu i sišao do Steva. Baterija neka ćorava, a pećina velika ka’ manastir. Dolje neko kamenje i stijenje koje se vjekovima oburdavalo. Jezero koliko pogled baterijom može da dokuči. Osjećam da voda teče negdje dolje. Pod svjetlošću, rekao bi, dolje je grad. Svjetluca ono trulo drvo u vodi.
Poručujem preko Gage da nam naprave čengele. Neka zabiju eksere ili nešto čime bi smo
ražili u vodi i zakačili i da nam pošalju jedno pet-šest metara konopa.
Teško je uspostaviti vezu sa Gagom. Jedva me razumije, a i ja njega. Veliko je rastojanje u pećini. To je provalija. Jama bezdanica.
Čekamo.
Kad evo Boško, Đurko i Miloš spuštili niz konop neku torbu. Unutra neko drvo. Zabili čivija, onih velikih, napravili kuke i nešto kao jež. Spuštili oni to do Gage, Gaga spušta do nas.
-Čuvaj se Stevo, ti se skloni, ako što pane, ubiće samo mene- kaže. Došao sam na sred mjesta gdje sam računao da je mogao potonuti nastradali. Podamnom stijena, prava, usječena. Voda dopire do mojih nogu. Izvire iz stijene, udara me u noge i neđe ponire. Bacim čengele na jedno pet metara. Ono drvo sa kukama potonu. Ja vučem, vučem…
-Imali što? pita Stevo.
-Nema ništa, odgovaram.
Ponovo, bacim na drugu stranu, na jedno metar dalje. Vuci, vuci, neće konop dalje. Stevo pita da se konop nije zaglavio. Ne znam, teglim, vučem, ćoram onom baterijom po vodi, kad izvuci nešto a ono neko drvo. Valjda kad je neko brao drva, pa propalo. Bila je to velika ćepanica puna mahovine. Izvadim je i maknem.
Ponovo bacim i zakačim. –Evo Stevo, nešto drugačije od onoga. Uperim bateriju, ali ona nekad svijetli, nekad ne svijetli. Razaznajem, nešto se bijeli. Primjećujem, zakačio sam, bogami za džemper. Nije džemper no za potkošulju. Seljaci kad idu u planinu nose ovako pleteno đile. Zakačio sam ga za njega. Pitam se šta ćemo sad, po ko zna koji put. Silna momčina, krupan, ruke snažne. Nikad nijesam vidio takvog momka.
-Nemoj ti Stevo, no ću ja uhvatiti za kaiš.
Imaše kajiš. Vojnički, jak. Na ivici stijene je ali ne mogu da ga uhvatim, ne da mi sajla. Ipak, ne mogu ga izvući. Težak je, a ja nemam snage i umoran sam. Pod zemljom nema dovoljno vazduha. Gubimo dah. Govorim Stevu da mi vuku sajlu gore, ali crni Boro, ona sajla hoće da me skoro udavi. Stevo vidi, svjestan opasnosti i bogami, priseban, hitro komanduje: Spustite sajlu, spustite sajlu! Sajla se spusti i ja se malo povratim. Stevo mi spasi život.
Kažem Stevu: -Stevo, priđi ovamo, uhvati ga za kaiš, pa ćemo ga zajedno izvući iz tog korita i iz vode.
Tako ga izvučemo.
Au, Stevo, teško li je, kažem prvi put.
Unutra je mrak, ne vidi se ništa. Nema vazduha, znojimo se. Od baterijskih lampi nije velika korist.
Prvo smo momka pregledali. Nije bio nigdje slomljen. Ukočen. Gumeni opanci su bili spali prilikom pada. Bio je bos. Samo majca pletena, vunena. S lijeve strane, iznad uva rana. Prilikom pada on je negdje ubio glavom. Tako je i poginuo.
Moramo brzo odlučivati i donositi rješenja. Dajemo nalog da se Gaga izvuče, odakle je držao vezu. Gagu izvuku i pošalju nam u jednom rancu šatorsko krilo koje smo tražili, zatim konop i drugo da ga vežemo i spremimo. Izvuku Steva na mjesto Gagino, zatim dajemo nalog da mene izvuku, pa Steva i nesrećnog momka.
Kad smo izašli gore, Stevo kaže:
-Na tri žice su te izvukli. Ostale su se pokidale tokom rada, pa se sajla jedva držala.
Napolju je bio mrak. Ponooć. Mraz. Naložili su vatre. Niko ne priča. Niko ne prilazi. Svi ćute. Od četiri popodne bili smo u jami dubokoj 130 metara. Punih osam sati pod zemljom.
Nesrećnog mladića su položili u onaj drveni kovčeg što su ga seljani ručno napravili. Bio je jedinac. Oca nije zapamtio. Upravo se bio vratio iz vojske. Imao je majku i dvije-tri sestre. Sirotinjska kuća. Iskopani dom.
Tu, u komšiluku, prenoćili smo do jutra. Nijasam moga’ da se naslonim na jednu klupu, a
jesam moga’ da se naslonim na jednu klupu a ni da zaspim.
Sjutradan smo ga sahranili na seoskom groblju.
Stevo Vujičić se pobratimio sa madićevim sestrama. Mladićeva majka je izrazila želju da posini članove “Javorkove“ službe spasavanja. Do kraja života ih je tako i osjećala.
Popodne, kasno, krenuli smo svojim kućama. Bili smo tužni u dnu duše. Porodici je značilo kao da smo spasili život momku, kad je mogla da ga ljudski sahrani. Vratili smo se redovnom životu.
-Nakon godinu dana- završio je Boro Poček priču, išli smo ponovo u Goliju i posjetili porodicu u Čarađu. Dočekali su nas suznih očiju i otvorena srca.
U tradicionalnoj anketi “Večernjih novosti“ za najplemenitiji podvig godine, našla su se i šestorica hrabrig Nikšićana- za ostvareni podvig u Goliji.
Taj 23. decembar 1963. godine, uzima se kao datum osnivanja Gorske službe spašavanja PSD “Javorak“ u Crnoj Gori i od tada se redovno, svake godine, obilježava kao njen dan.
Osnovana je služba koja je u svom višedecenijskom postojanju postala legenda po humanom djelovanju i spašavanju ljudskih života. Njeni članovi postali su heroji u miru.
-Dino Tuzović
