Foto: Pixabay
Priredila: Jelena Čolović
Havarija u nuklearnoj elektrani, koja je nosila ime revolucionara i osnivača Komunističke partije Vladimira Iliča Lenjina, imala je za posledicu ispuštanje milijardi radioaktivnih čestica u atmosferu. Taj oblak smrtonosnog zagađenja proširio se ubrzo po Evropi i drugim kontinentima. Prošle su 34 godine od tog kobnog 26. aprila.
Iako su zvaničnici Sovjetskog Saveza želeli da slučaj zataškaju, za eksploziju nuklearnog reaktora ceo svet je saznao, a mnogi ljudi su platili životima. Vest o nesreći u sovjetskim medijima pojavila se 28. aprila. U glavnoj informativnoj emisiji pomenut je događaj u Černobilju, ali nakon 20 vesti koje su prethodile. Na moskovskom radiju saopštene su šture informacije i ta vest pročitana je 14. po redu.
Kratkotrajno iseljenje koje se odužilo
Grad Pripjat, koji mnogi nazivaju „gradom zamrznutim u vremenu“, nalazi se blizu elektrane. Gradio se i razvijao uporedo sa njom, a sve je počelo 1970. godine. Kada se havarija desila, imao je skoro 50 000 stanovnika. Postojalo je 15 vrtića i osnovnih škola, 5 srednjih škola, 10 sportskih dvorana, 2 stadiona i bioskop sa više od 1000 mesta. Meštani su 26. aprila ujutro kao i svakog dana krenuli na posao, otvorene su prodavnice, deca su se uputila ka školama. Direktor černobiljske nuklearne elektrane zatražio je da se grad hitno evakuiše, ali mu je poručeno da ne širi paniku i sačeka. Evakuacija je otpočela 36 sati nakon eksplozije reaktora.
Proglas evakuacije: „Pažnja, građani Pripjata! Gradsko veće obaveštava da je, zbog akcidenta u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani, radioaktivnost u gradu Pripjatu pojačana. Komunistička partija, njeni zvaničnici i oružane snage preduzimaju neophodne mere u borbi protiv nastale opasnosti. Ipak, u nastojanju da u najvećoj mogućoj meri sačuvamo zdravlje i bezbednost ljudi, a imajući na umu, pre svega, decu, moramo privremeno da evakuišemo stanovništvo u najbliže gradove u Kijevskoj oblasti. Zbog toga, a sa početkom 27. aprila 1986. u dva sata posle podne, svaki apartmanski blok dobiće na raspolaganje autobus, koji će kontrolisati milicija i gradski zvaničnici. Veoma je važno da sa sobom ponesete lične dokumente, najnužnije stvari i određenu količinu hrane, za svaki slučaj. […] Sve kuće tokom evakuacije čuvaće milicija. Drugovi, kada budete privremeno napuštali svoje stanove, vodite računa da isključite osvetljenje, električne uređaje, da ste zavrnuli slavine i zatvorili prozore. Molimo vas da tokom procesa ove kratkotrajne evakuacije sačuvate mir i red.“
Kilometarska kolona autobusa krenula je ka Kijevskoj oblasti. Mnogi su mislili da će se ubrzo vratiti, ali ovaj grad je do današnjeg dana ostao napušten. Okolna sela su takođe raseljena. Međutim, otpor stanovnika je bio veći. Nerado su odlazili iz svojih kuća nesvesni u tom momentu opasnosti radijacije koju nisu mogli da vide ni razumeju.
„Na vratima poruka: ‘Mili prolazniče, ne traži skupe stvari. Mi ih nemamo. Možeš sve da koristiš, ali ne budi maroder. Vratićemo se’. Na drugim vratima sam video raznobojni natpis: ‘Oprosti nam, rodni dome!’ Od kuće su se opraštali kao od čoveka. Pisali su ‘odlazimo ujutru’ ili ‘odlazimo uveče’, stavljali su datume, čak sate i minute. Poruke dečjim rukopisom na listovima istrgnutim iz školskih svezaka: ‘Nemoj da ubiješ mačku. Pacovi će sve pojesti!’ ili: ‘Nemoj da ubiješ našu Žuljku. Ona je dobra’. Sve sam zaboravio… Sećam se samo da sam otišao tamo i više se ničega ne sećam“, svedočenje vojnika koji je mobilisan u Černobilju, odlomak iz knjige „Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič.
Nazire li se obnova prirode?
Pričajući o naporima koji su uloženi u dekontaminaciju, Mihail Gorbačov pominjao je da je Sovjetski Savez potrošio 18 milijardi rubalja za tu namenu. Nivo radijacije 34 godine nakon nesreće je niži nego što je pre bio, ali i dalje je opasan. Postoje kritične tačke takozvani radioaktivni džepovi, poput Crvene šume u kojoj su 1986. godine uginule sve životinje i osušilo se svako stablo. Prostire se na deset kvadratnih kilometara, nalazi se u blizini ruševina starog reaktora.
Naučnici sa univerzitetu u Bristolu prošle godine su pomoću bespilotnih letelica istražili ovo područje. Otkrili su žarišta za koja nisu znali ni predstavnici lokalnih vlasti, piše Sajns alert, a prenosi Indeks. To je mesto sa najvećim nivoom radioaktivnosti na celom svetu.
Uprkos radijaciji, živi svet se obnovio u izvesnoj meri. Kako prenosi BBC na srpskom, naučnici su pre više od pola decenije postavili 42 kamere i utvrdili da Crvenu šumu naseljavaju medvedi, vukovi, risovi, divlje svinje, ptice i druge životinje. „Izgleda da prisustvo ljudi ima gore efekte na divlje životinje nego nuklearna katastrofa“, rekao je španski biolog Herman Orisaola.
Ukrajinske vlasti su zakonom iz 2011. godine omogućile turistima da posete Pripjat uz posebne mere opreza. Broj poseta se konstantno povećava, a 2018. godine oko 70.000 ljudi prošetalo se ulicama „grada zamrznutog u vremenu“. Simbol ovog mesta je žuta panoramska vrteška koja je izgrađena, ali nikada nije korišćena. Otvaranje je bilo predviđeno za 1. maj, proslavu Dana rada.
„Politbiro je naređivao da se radi prekovremeno, da se priroda – a atomi to jesu, i oni su slobodni čak i ako žive u Sovjetskom Savezu – potčini, da se ne haje za posledice, za odmor, za rasporede, i da sve bude jeftinije nego što bi smelo da bude“, napisao je Marko Prelević, novinar Nedeljnika. Procenjuje se da su posledice Černobilja tokom ove tri decenije odnele više od 200.000 života, iako zvanični podaci navode neuporedivo manji broj.
