PUBLIKACIJA DIMITRIJA JANIČIĆA KOJOM OBILJEŽAVAMO 25 GODINA OD
SMRTI VITOMITRA NIKOLIĆA (I DIO)
Od novog broja Novina Nikšića počinjemo feljton koji ćemo objavljivati u nastavcima, a povodom 25 godina od smrti Vitomira Nikolića. Publikaciju je priredio naš dragi sugrađanin i saradnik Dimitrije Diso Janičić.
RIJEČ NA POČETKU
Bilo je to pre pet godina kada me je autor teksta o Vitu Nikoliću zamolio da pogledam rukopis koji je on pripremao da pošalje nekom listu u Crnoj Gori kao feljton povodom dve decenije od smrti pesnika Vitomira Nikolića.
I ja sam, iz nekoliko, uglavnom kafanskih susreta, poznavao Vitomira. A kafane, ta utočišta pesnika i boema, uvek sudržale otvorenavrata za neke „Vitomire“, kao i za nasobične smrtnike koji smo voleli i kazivali njihove stihove. Tako, jednog davnog popodneva, u kafeu prekoputa gimnazije, u jednom bosanskom gradu, poznatom po uglju i soli, ispijale su kafu njih četiri. Napolju zima, sneg, a u jednom trenutku, dok sam ih onako lepe i vesele posmatrao, „progovorio“ je iz mene Vito: „A da ih nije / ovako / zimi, / njih / što vječno na ljeto misle, / mi bi se proveli / kao Eskimi / − kao pingvini / smrzli bi se“.
U tom trenutku, jedna od njih, reče da se zove Meliha, priđe mom stolu i oduševljeno uzviknu: „Blago vama, vi ste srećan čovjek kad poznajete poeziju takvog pjesnika. Vjerovatno ste iz grada Vite Nikolića“.
Onda je sela do mene, a da me nije pitala da li je slobodno i odrecitovala pesmu „Gimnazijalke na snijegu“ do kraja. Saznanje da ta devojka zna napamet sve pesme Vita Nikolića, s obzirom na sredinu i neke druge okolnosti, prijatno me iznenadilo.
Znao sam da je Janičić dugo bio prijatelj sa njim, pa mu predložih da taj rukopis pretvori u knjigu, pa da knjigom obeleži Vitovu godišnjicu. On to prihvati i tako je nastala knjižica Trave su sve glasnije. Кnjižica je brzo rasprodata, a Janičić je nastavio da proširuje i sakuplja materijal o ovom pesniku, pa je, doduše drukčijeg sadržaja i znatno proširen, nastao tekst koji je vaš časopis objavio u nastavcima.
Prošlo je četvrt veka otkako je Vito otputovao u večnost, u sećanje. Sećanja su i nepouzdana i kratka. Veliki ljudi, odnosno ljudi koji su učinili neko veliko dobro ili veliko zlo, ostaju upamćeni. Pamte se i pesnici, ali bi se moglo reći da svako vreme ima svoje poesnike, a retki su pesnici koji su svevremeni, koje citira više generacija i smatra ih svojima. To nikada ne zavisi od volje onoga koji je otišao, kao ni od suda njegove generacije. To je drukčiji proces, nešto što se desi ili se ne desi. Pesnici se razlikuju od ostalih po tome što možda više i bolje vide i što imaju sposobnost da ono što vide i osećaju izraze veštije. Кada se čitaocu učini da mu je stih „legao na dušu“ kao da ga je on pisao, pesnik je uspeo.
Pesnike ocenjuje vreme. Кroz njegovo nemilosrdno rešeto propada mnogo toga. Vremenom nekada veoma popularni pesnici „izlaze iz mode“, njuhova imena blede u sećanju novih generacija. Jednom prilikom mi je rekla Desanka Maksimović: „Znaš, Ostroški, mnogo pesama sam napisala. Mogu se napraviti dve dobre knjige, a ukoliko iz tog obilja bar jedna pesma vremenom ne izbledi, opravdala sam svoje postojanje“. A što se Vita Nikolića tiče, tvrdim da je napisao samo pesmu „Pismo mojoj učiteljici“, ostavio je neizbrisiv trag u našoj poeziji.
No, ima pesnika o kojima zvanična kritika gotovo po pravilu ćuti. Takav je Vito Nikolić. U njegovim pesmama sve je jasno, nema tu duboke filozofije, kritičari nemaju prilike da prežvakuju njegove stihove. Oni su svedeni, izražajni, jasni, lako pamtljivi i prijemčivi. Od njih se smeje ili plače. To je svakodnevica, izrečena na svima blizak način. I uvek, bez obzira da li se govori o patnji zbog bolesti, zbog ljubavi, zbog izgubljenog prijatelja, da li je reč o radosti života, o prolećnom danu ili lepoti žene, belini snega ili majčinoj ljubavi – izrečeno je to pravim rečima. U Vitovim pesmama nađe se i čestitka za rođendan, rekvijem za skitnju, divljenje za mladost, strah od snage oluje. Neke od tih pesama govore i protiv okoštalih tradicija, bune se protiv ratnih pokliča, ali i protiv provincijske učmalosti.
Takav je pesnik Vito. Traje i trajaće, poput zlatokosog pesnika rjazanske galaksije, koga je u jednoj od svojih prkosnih pesmama nazvao „Sergije Aleksandrović Jesenjin“. I, dok ovo ide pred tačku, evo i mog oproštaja od Vitomira Nikolića: Bez pozdrava, bez poruka otputova na kraj svijeta da tražiš okuka, okuka, okuka ili da skitaš između planeta.
Javljaju mi iz Nikšića dvije male, obične ptice da je tvoje pismo kasno
stiglo do Gospođe učiteljice.
Još mi vele, da si kadar da pjesmama zidaš Skadar i penješ se uz litice sve zbog mlade Gojkovice. Svrati makar u Polimlje na po jednu šljivu s nogu prije no što otputuješ ljubomornom tvome Bogu. Smatram da je КULT dobro učinio objavljujući povodom 25 godina od Vitove smrti ovu knjigu, Dobro i za ispunjenje svoje programske šeme i za poeziju, kao i za ovu godišnjicu.
Mirko Mrkić Ostroški
