Ljubav na prvi pogled ili večita ljubav
Iako je sve počelo toljagama, ljudi su svuda u svijetu ( ne samo države ) ostali u velikoj ljubavi sa oružjem… Zašto ? To je logično pitanje ! Je li to potreba, strast šta li – u svakom slučaju ova planeta je zarobljenik ove opsesije. Najlkše je reći, to je potreba- zbog odbrane; pa ni to nije sasvim zadovoljavajuće, jer naš daljni predak- divljak, u radosti zbog ubijene životinje za ručak, nije primetio svoga brata divljaka kako mu se prikrada pre nego što ga ubije i otme mu ručak. Znači već od onda toljaga se je pokazala kao nedovoljna za hranu pa i za napad i odbranu. Pa smo tako ušli u gvozdeno doba : mačevi, strele, koplja… A onda: u zao čas kinezi izmisliše barut, a to je bio znak za start trke u usavršavanju oružja. I tako, ova je ljubav za oružje rasla zajedno sa apetitima. Sve je to bilo relativno bezopasno po planetu, sve dok onaj nesrećnik nije razbio atom i vrag odnio šalu. Pa tako dođosmo na početak – na toljagu! Najkraće: vrzino kolo.
No, budimo otvoreni, ne radi se o potrebi jer je u osnovi strast za oružjem samo ljudska potreba za moć i dominaciju… Svi znamo to pa se ipak pravimo nevešti !? Uostalom i biznis je to; možda čak i pre svega. Pa tako sa ove tačke nema nazad; a napred je provalija.
Ali pitanje oružja je višeslojno ! Usko je vezano za politiku kao opšti pojam. Jer politici nije cilj rešavanje problema; ostala bi bez opravdanja i posla… Politika je veština otaljavanja problema na najdugoročniji period pa mu oružje dođe kao idealan način i argument za ostvarivanje tog cilja. Sa druge strane oružje zna da bude i zavodljivo i romantično kod nas takozvanih običnih ljudi, pa tada prerasta u strast. Reklo bi se, možda je to i najopasnije, jer nudi opravdanje onima koji nisu romantični već ambiciozni ili alavi na vlast i moć . Uvek mogu da kažu : pa narod to voli ili- to je tradicija… Ali pošto se bez oružja ipak ne može neka njegova upotreba ima neki smisao kroz obuku da ljudi barem bolje ako ne i dobro upoznaju njegovu moć i opasnosti koje nosi. Evo šta sam ja naučio- odavno sam imao malokalibarsku pušku (5,6 mm) pa sam sam došao do prve lekcije : ako promašim metu, gde će onda zrno završiti, dok ne padne na kraju trajektorije. I danas mi je to prva misao, kada sam recimo u lovu. Nije ubedljivo ali barem aktivno razmišljajmo o oružju, jer život sa oružjem nije vestern i nije film… U stvarnom životu nema dublova!
Pa na kraju krajeva streljaštvo jeste i olimpijska disciplina; znači kao i boks – plemenita veština. Možda je prava mudrost omasoviti ovaj sport kroz mnoštvo klubova i streljana, jer ako ništa, ljudi nauče nešto o oružju za koje misle da sve znaju a sve to – pa, zlu ne trebalo.
Janko Nikolovski
