INTERVJU SA MLADOM VIOLINISTKINJOM JANOM VUKIĆEVIĆ
“Zaista, nemoguće je rečima opisati moju sreću što mi se ukazala prilika da sviram na Verbije festivalu, kao član juniorskog orkestra, a i da slušam koncerte trenutno najvećih muzičara na svetu i upoznam ih.”
Jana Vukićević
-Pokušavam da naučim klince koji nikada nijesu svirali u orkestru šta je to zajedničko sviranje. Nivo je jako visok i drago mi je da su djeca iz Crne Gore uspjela da polože audiciju. Luka Perazić i Jana Vukićević su naši pravi ambasadori u festivalskom orkestru mladih u Verbijeu i ponosan sam na njih, kazao je Roman Simović, koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, jedan od najvećih crnogorskih violinista. A šesnaestogodišnja Jana Vukićević, porijeklom iz Nikšića, učenica trećeg razreda srednje muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“ u Beogradu, dobitnica brojnih državnih i međunarodnih nagrada za izvođenje i komponovanje, za svoj treći solistički koncert na violini izabrala je Nikšić-grad koji doživljava kao svoj.
O čemu si razmišljala prije solističkog koncerta u Nikšiću, rodnom gradu tvojih roditelja i gradu gdje si provodila najljepša ljeta, a o čemu nakon koncerta?
-Pre koncerta sam bila veoma uzbuđena. Bilo mi je važno da dobro sviram pred publikom koja me poznaje, ali još ne u muzičkom smislu, u gradu koji toliko volim. Pozitivna trema je uticala na moje raspoloženje i adrenalin me je podstakao da na koncertu dam sve od sebe i što bolje dočaram publici šta je kompozitor hteo da kaže. Publika je divno odreagovala, na čemu sam im zahvalna. Nakon koncerta mnogo je poznatih lica prišlo da mi čestita i podeli sa mnom taj dragoceni trenutak. Ovaj koncert mi je najdraži jer sam dobila priliku da sviram rodbini i prijateljima, a nema ništa lepše od toga. Na prilici sam zahvalna Muzičkoj školi „Dara Čokorilo”, posebno direktorki Vjeri Vuković.
Nakon tog koncerta bila si na Festivalu de Verbier u Švajcarskoj. Kakvo je iskustvo?
-Neverovatno iskustvo za mladog muzičara. Zaista, nemoguće je rečima opisati moju sreću što mi se ukazala prilika da sviram na Verbije festivalu, kao član juniorskog orkestra, a i da slušam koncerte trenutno najvećih muzičara na svetu i upoznam ih. Neizmerno sam zahvalna Romanu Simoviću kao mentoru na Festivalu i na njegovoj spremnosti da pomogne mladim ljudima, posebno sa ovih prostora.
Od četvrte godine života muzika je tvoj pratilac – prvo u dječijem horu Kolibri, pa u muzičkoj školi. Kada je muzika, odnosno violina postala tvoj izbor, a ti njen pratilac?
-Violinu sam počela da sviram sa 8 godina. Korak po korak, napredovala sam vremenom, dok se nisam potpuno zaljubila u instrument i dok sve ostalo nije prešlo u drugi plan. Opredelila sam se da budem muzičar kada je violina zavladala mnome, ili ja njom.
Ko je prvi prepoznao tvoj talenat za muziku, a šta je bilo presudno da se posvetiš violini?
-Moja sadašnja profesorka klavira me je čula kako pevam kada sam bila mala i preporučila da odem na audiciju za hor „Kolibri” kod čuvene Milice Manojlović koja ga je i osnovala zajedno sa Arsenom Dedićem, na čijem smo koncertu u Sava Centru jednom prilikom i pevali. Tako je počelo. Za violinu je možda najvažniji momenat bio kada sam dobila od prof. Zorana Milenkovića da za nedelju dana uvežbam tada omiljeni koncert, Vivaldijevo „Proleće”. Taj izazov me je divno pokrenuo. Svirala sam na takmičenju u Italiji i osvojila laureat.
Od koga si nasledila talenat?
-Moja porodica je muzikalna i sa mamine i sa tatine strane. Svi lepo pevaju.
Kako si se našla u kompozitorskim vodama?
-Ne bih znala reći kako. Često sam imala neke ideje za komponovanje pa sam odlučila da ih zapisujem.
Čime si posebno motivisana kada je riječ o izvođenju a čime kada je u pitanju komponovanje?
-U oba slučaja je motiv muzika.
Od brojnih nagrada koje si dobila za izvođenje solo i u kamernim orkestrima i za kompoovanje koja ima posebno mjesto?
-Sve nagrade su mi drage, posebno sa republičkih takmičenja.
Kada neko sa 16 godina ima takve reference u muzici onda to izaziva divljenje-a malo ko razmišlja koliko odricanja košta to divljenje. Sa čime si se najteže izborila?
-Do sada nije bilo velikih odricanja. Imala sam jako lepo detinjstvo i sreću što nisam morala toga da se odreknem. Jasno mi je da će sazrevanje u muzici zahtevati određenu žrtvu ali sam na to spremna.
Muzičari uglavnom kažu da im za uspjeh bila neophodna podrška roditelja. Da li je to i tvoja priča?
-Roditelji su mi najveća podrška. Uvek su bili tu za mene, u svakoj situaciji.
Koliko i na koji način je bitno to što si stipendista grada Beograda?
-Stipendija nas je pokrenula da kupimo violinu na kojoj sada sviram. Divna akcija koja je pokrenuta prošle godine, a odnosi se ne samo na umetnost, već i na nauku i sport. To je bio deo novca potreban za kupovinu moje violine. Kupljena je na aukciji u Londonu, a delo je čuvenog majstora Leopolda Wildhalma iz 1774. godine uz svesrdnu pomoć i zalaganje Milene i Romana Simovića. Neizmerno sam zahvalna mojim i prijeteljima mojih roditelja Nebojši Mrvi Mrvaljeviću, Žarku Stijoviću i našem proslavljenom košarkašu Nikoli Pekoviću koji su prepoznali moj dar i trud i novčano pomogli oko kupovine instrumenta.
Pohađala si razne kurseve i ljetnje škole. Koliko to učestvuje u tvom muzičkom napredovanju?
-Kursevi i letnje škole mi šire vidike. Na njima imam priliku da radim sa raznim profesorima, upoznajem vršnjake iz celog sveta i vrhunske muzičare. U mom srcu posebno mesto imaju poslednja dva leta na Sardiniji i rad uz druženje sa Romanom i Milenom Simović i Gordanom Nikolićem.
Kuda dalje i šta je tvoj najveći san?
-Volela bih da upišem akademiju u Nemačkoj ili Austriji. San mi je da sviram u nekom dobrom orkestru, imam mali kamerni sastav i s vremena na vreme da imam solistički koncert.
R.T.
